Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ДВАНАЕСТА 149

говорег« — Што Вук вели да по шума, по гудура нити је српски ни

Е у словенски, он одговара да се ту јако преварио »понеже оне су управ (Сербске у числу множ. падежу дателномљ: по шумамљ, по дубравамљ, по гудурамљђ; тко ми може ово отретђи да е дателнни падежљ; Но (Сербинљ сокрашенји ради послбдне оно мљ избацуе, и чиста му рбчђ изиде;.... а што прости лоди кажу и: по шумама... то овњи падежљ нек“ онљ задержи.« — За облике памет!омљ, болест!омљ, које је Вук држао да су направљени према раст — растом, јер мисли да му 1 значи њб, вели да није погодно, (Оно 1 не значи му љ већ 1 »и изговара се 1, но само кратко треба изговорити аки бр сђ о сливено Ољло,« Тај је облик направио угледајући се на то што су Срби од словенских облика моело, водово, направили мојомљ, водомљ, па »зашто не бм рекао и болестгомљ, милосттомљ, него болештљу, милоштљњу, понеже овви е творителињи падежљ у Сербскомљ езмку лбишни, нежели као што наши простацв, и у куини говоре.« — Њему пада смешно што рецензенат вели да је слуга женског рода. (Он зна да се каже моћ слуга а не мол слуга. »Чини ми се кадљ би онако писао, сви бм ме изсмфали, а то нисамђ радљ, ако самђ и мални между брапомљ могомљ,« — На замерку што је рекао подљ руку место за руку вели: »вбруемљ, но како у коему смислу; кодљ мене е подљ руку, понеже тако с младитђ Милену и узео, како што се и узму двос када се шетати поиду; а за руку значи као кадљ водва свога слбпца узме.« — Смеје му се што није знао шта значи пре= ислецрене: »Мнсли сирома да рбчђ преиспецрене значи украшене! о моп Сербине! не значи оно украшене него шарене, ал треба имати тершћије, и постолнство; треба книге читати, и ствар разумђти. — А цвбћемљ! и овдћ е, да ми се опрости ретђи, поклизнуо: понеже нити (Сербинљ, ни (Славининљ каже цвбћљ, него цветљ или цвђбтђ; требало е убо да напише сђ тђ цвбтвемљ а не сљ ћ|« — Што пише зарастити, брани тиме што вели да је то прави неодређени начин, »понеже и (Славанинђ каже зарастћти, и ме токмо оно 5 промћноемо на и; а зарасти ово е у времену (у повелителном.«

Он сељути и на тон којим се рецензенат к њему обраћа. Тим и почиње свој одговор: »У первомљ своемљ Параграфу мои Г. Рецензентљ усуд!о сенекти тонљ учителњсти узети, и мени као сљ катедре ретђи: »упутђуемо га да болф чита Романе и у страннимљ езвцима.« Радбмсамљ бно знати, за какова он себе мужа признае; и у каковому са мномљ отношенпо стои, кадљ онљ

оваковвт сверху мене Аукторттетљ узвмаг... срамота! изђ самихљ рфчти нфговнхљ познаесе, изђ какове е школе изишао, и да ми е знати, кои су

то Романи по нфбговому вкусу«

Вук је рекао да се по језику пишчеву види да је у Србији рођен, али да је у детињству отуда изишао и учећи туђе језике и на њима науке слушајући, свој поборавио. Видаковић одлучно протестује да је он свој језик изнесен из Србије покварио, већ тврди напротив да га је још боље научио живећи с просвећеним Србима, читајући славенске књиге, и ходећи по школама. Признаје да се по варошима у Маџарској мешају у