Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

150 ОДЕЉАК ТРЕЋИ

говору и туђе речи, и неке се не сасвим правилно изговарају, »но при свему тому наши у овммђ земламљ граждани, као лоди просвбцени, кои и друге езнке знао, и ком и Славенске Книге читао, обширнје и простране нашљ С знк разумфвајо, нежели наши у онммљ земламљ, гдб никаковњ: школа, ни какова просвфшенј неима! То ми нитко, ако тље право меслити, противословити не може,«

Колико јеова рецензија увредила Видаковића види се по овом патетичком завршетку : »Шастливи Немце! Они у почетку своего просвбшценћи ни су се стедили, ни холи бмли и Латнске и Француске рћчн, кое су лфле, узи= мати, и у свои (Сзвкђ умбшавати, докле нису народу своему Сердце кљ сладкимљ наукамљ отворили, и потомљ, као просвћшени стану пречиша-= вати езбкљ свом; и сада видимо на каково су га совершенство довели: а ме на кукавногљ (Сербина, кои текљ што е у својо, ош слабу руку перо узео, сви скочимо, и хотђемо да му заповђдамо, да не см ни сла-= венску — свого — стару — рбчњ, кол се лбпо слаже узети! и захтевамо отђ нбга да на еданљ пут тако совершено дфбло испослуе, какогод и наИсовершени Нфмацљ... Зато а 66: изљ чистосердечне мое кљ просвбшендо нашегљ народа лобови жело, да будемо сви кои нешто за свои родљ писати починфбмо, еданђ другомљ благодушнји, еданљ другогљ да обо= дравамо, и сљ кротостомђљ исправламо: пакљ бви Богљ насљ благословћо, тако бм и мудростђ на смирено наше (Сердце, као благодатна у тенком нотви роса на неразвитви цвђтљ, падала, и солнце ба намљ душевно грануло и намљ разумљ развило; а не да еданљ на другогљ нападамо и у нфговому дблцу погрбшке чрезљ увеличателно стакло тражимо, пакљ да га изобличавамо и озлоблавамо. — Шесту ветђ а книгу на свбтђ издаемљ, и ни кога не дирну; но зато ништа, време тње показати намљ све.« Фр. Сп. 1, 87—97.

Мако Вук на ово није ништа одговорио, Видаковићу ова критика није дала мира, и он се после годину дана на њу поново враћа «у пред= говору П. књ. ЈЉубомира у Влисиуму Ср. Сп, [, из—"9).

»Слога моего и езнка што се каса, то напредљ Вамљ добри читатели кажемљ, да самђ а и у овои части, више зарђ нежели у первон, (Славенскаго нашего езика окончанја узимао, и кому се год ово не допада, л молимљ, нека ми опрости, а имамљ оваковми вкусђ, имамђ обаче и узрокђ мом великти, за што то чинимђ,... М за што, просимљ Васђ, весо= копочитаемвш мои Читатели, за што да се мм и (лавенскаго нашего, као што нфиеш раде, очужавамо езнка; Та нте ли онђ намљ источникђ свимљ прочимљ отљ него происходацимљ дмјалектомљ; М нисмо ли ме имајотБи све наше сваценне книге иа немљ написане, наиближ!и кљ овому источ= никуг А кадљ с тако нје ли намљ болф изђ самаго оваго словесности наше источника пити, нежели изљ далеко отђ него оттеказошнхљ мутннхљ пото= читђевђљ; Кљ тому помеслимо и то, да е намљ и весђ законђ нашљђ, наше благочестје, све церковне, свите и моралномљ наукомљђ, као сате медомљ, полне книге, на истому езвку списане; — (О како се многи наши у саданђе време варајо, кои славни ови езнкљ нашљ мало цбне, и мало уважава! Но нека б6 само оваковви читали Гд: Шлецера, пакљ бвг чули, што се о Славенскому езнку говори.« Понавља да словенским језиком треба писати само књиге нарочите садржине и намењене само ученим људма,

а поучне и моралне, намењене целом народу, да треба писати српски,

»Но и то не пуко онако, као што намљ народи нфкји и проствишти изго= варато, и кои чистое езвка свопство и правила наблодавити не умћјо; но