Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

[|]

ГЛАВА ДВАНАЕСТА. 151

велимђ, ако се у тому не варамљ, да ме измежду нашего (Сербскаго дта= лекта, и измежду (ССлавенскаго, као кореннаго езнка, средити нбкти путђ изберемо (на кош а, као што тљете изљђ оваго моега дблца и видити, много тежимљу и тако да по нбму сви еднако водимосе и пишемо. — За што, (Славенски чисто за (Сербле сваку матерпо писати, не видимисе совфтно, што ови древнти — езњшсђ нашљ сви не разумбвао; а ни просто (Сербски, изђ узрока, што е се и наш Сербскти езвкљ у саданње време на више дталектовљ раздбло, пак не знамљ, коего тђемо се управо придержавати.«

Вели да се с многим лицима о томе разговарао и многи су се с њим сагласили, па је чак писао и у Праг Добровском, и од њега

тражио мишљење, и он му је одговорио: » 4 самљ Реценспо, и отговорљ Вашљ на но читао. Но мени, ако бм самђ се ил што ретђи усуд!о, ни мало

· не допада се, да (Сербли у езвку своему даже и самвмђљ простемљђ се=

ланомљ снисходити морало. Понеже нуждное, да они за предмете отмљнје, и езвисђ благороднти имало. М могао бњ се воистину посредственнњш нЉии путђ узети, и слогљ Средит (5Њуји5 тефћиз) за то испословати, кои бб и древному приближавао се езмку, а отђ части пакђ и ко весобшему народа говору снисходјо: не мора бо, кадљ се што пише, тако просто бнти, да ветђ и до самнхљђ. как ческихљ погрбђшностен буде.«

Кад га је рецензенат па Писменицу Вукову да научи про= мену глагола, он у првом вору, док још није знао писца, овако одговара: »4 Г. Вука Стефановича лобимљ као моего земака, лобимљ и почитуемђ у нбму и у топламљ персима нђговимђ ону, кого онђ роду своему показуе "ревност, обаче нека се по оноп писменини моп Г. Ре= денсентђ, кадљ книге успише, влада, онђ и ако тведу и стотина сљ нБемђ, но а не. 4 самђ жело да се изда Сера грамматка, и перввш Г. Вукљ мое е у тому желанје исполнго, но сочини са свимљ просто, по котон книгописецљ неможе владатисе; нити 6 онђ шо писао за просвбшене наше у овммљ земламљ (Сербле« (Сасвим у духу свог ичког завр= шетка! А сад, кад је јамачно дознао да је писац Вук, им друкчије говори. »Онљ мене шилђ и у нфку писменицу (пакђ 1ошњ сљ онаковимљ тономљ говори, као да 1о е онљ самљ сочинто; да почерпемљ правила, по коими б6н а книге писао. Изљ лобопитства узмемђ и отворимђ исту писменицу! Но нисамђ знао у тан ма, или тђу се Правиламљ онммљ смбати, или за онолика писмена, кол е сочинителљљ у нон изоставло, лотити! — И истину Вамљ моимљ Читателемљ исповбдамђ, да се а нисамђ доволно оному списатело начудити могао, како е се онљ смћо усудити онако до кровава- живца нашу азбуку поткресавати, и онолика наша краснђиша писмена, около 16, безђ коихљ ме: не можемо Овти, изоставити! како е се дерзнуо велимљ, у ову лобезну народа нашего збницу дирнути)«

Из овога се јасно види да су Вук с једне, а Видаковић и остали с друге стране два разна типа, два менталитета, који о једној истој ствари говоре разним језицима, и није никакво чудо што међу њима до споразума није могло доћи. Међу њима је толика провалија да се није могла премостити. Док је Вук свестан онога што тражи, и стоји на чврстом темељу народног језика, само га још добро није теориски проучио, дотле Видаковић хоће да ствара нов језик од српског и словенског имајући за подлогу само свој »вкус.« (Он збиља не зна ни шта је језик ни шта је граматика, и мисли да може вештачки по своме »вкусу« стварати