Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ДВАНАВСТА + 153

Копитар — Писљма 425). На пример, како је Љубомир за једну летњу ноћ дошао из Херцеговине на Мораву ниже Крушевца; како је одатле до ручанице стигао до подножја старе планине; како је Љубомир пре него што је затворен продао неку земљу, и купац му донео у тамницу пет хиљада дуката. »У почетку четрнасестогљ столћтта, могао е човекљ купити пола Ерцеговине — ако се продавала — за петђ илада дуката, а онђ нје ни село продао, него каже да је то узео само за неку землло,« Како су после доручка пили каву, а кава је донесена у Европу први пут 1652=ге године »тако послте зоо година,« итд. итд. кроз целу анализу. (Све ове напомене су и врло духовите и сасвим умесне. Али што нарочито изненађује, и што је не само било необично за оно доба, него би било необично и данас, то је слобода у изразима којима ове напомене обилују, н. пр. »то е нешто наликљ на стидлљиву курвицу,« или »та то е пезевенкљј« При упоређивању често приводи мушке народне приче које нису за штампу пропричавајући их у целини (као н, пр. прича о куми и куму како су се возили кроз шуму, и др.у, или прави на њих јасне алузије (као: »то е као оно што приповједало: све велишљ, ал. не

ћешљ« итд.

Ту анализу завршава овако: »Ми овдље садљ не см/емо тражити оно, што мора бвти у правомљ роману: зашто ће намљ Г. Сочинителњ рећи, као у одговору на прву рецензио, да е онљђ навише пазто на моралљ, а у романљ да се упуштао само толико, колико му е допуштао благообразнни карактерљ народа нашегљђ; него да

гледамо само онд, што намљ Г. Сочинитељ у предисловпо обриче, т. е. моралљ, старе обмчае Србске и благообразнви карактерљ народа нашега.« Па оставља читаоцима да сами пресуде, је ли то морал; што су Мелиси говорили родитељи да се уда за старог а богатог Парамениона, јер ће он умрети, а она се може с новцима преудати ласно за млада мужа; или: што је (Светозар загрлио Мелису, да пркоси Парамениону; или: што је (Светозар сакрио новце кад су се били с хајдуцимаитд. Јесу ли наши стари обичаји: да се девојке водају с момцима испод руке и да се разговарају о љубави; да момци клече пред девојкама и девојке пред мом= цима; да жене држе дојкиње; да девојке сретају спахије с венцима, деца с котарицама цвећа, и да земљоделци клече пред њима са срповима и са зеленим житом у рукама, итд. итд. Допушта ли благообразни ка= рактер народа нашега, да се девојке с момцима разговарају о »дфвству и о намфреншо, косе е естество имало сђ њима, кадљ ти е стваралочћада непознати момци љубе девојке где год коју сретну или стигну, и т.,

Што Видаковић пита који су то романи што му рецензенат препо=

ручује да чита, Вук вели: »Садљ му на то не треба казати, да чита Ви= ландова Агатона, Амадиса, Оберона, Аристипа, Златно огледало, Абдерце и остале; Гетова Вилхелма и Вертера; Феенелонова Гелемаха; Бартеле= мјева Анахарзиса; Лесажова ЖЖилљ Блаза и Ромог дравола; Голдемиеова Увекфилдскогљ попа; Рихардзонову Кларису; Филдингова Томчжонсона;