Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

150 ОДЕЉАК ТРЕЋИ

говору и туђе речи, и неке се не сасвим правилно изговарају, »но при свему тому наши у овшмљ земламђ граждани, као лоди просвљћцени, кои и друге езнке знаш, и кои и Славенске Книге читајо, обширнје и пространје нашљ С звк разумфвало, нежели наши у онммљ земламљ, гдб ника= ковео школа, ни какова просвфшценја неима! [о ми нитко, ако тње право мвслити, противословити не може.«

Колико је ова рецензија увредила Видаковића види се по овом патетичком завршетку : »Шастливи Нбмиви! Они у почетку своего просвћцена ни су се стадили, ни холи били и Лапмнске и Француске рам, кое су лбпе, узи= мати, и у свом (Озвкђ умфшавати, докле нису народу своему Сердце кљ сладкимљ наукамљ отворили, и потомљ, као просвћцени стану пречиша= вати езвкђ своИ; и сада видимо на каково су га совершенство довели: а мм на кукавногљ (ербина, кои текљ што с у својо, јошњ слабу руку перо узео, сви скочимо, и холљемо да му заповфдамо, да не смб ни сла= венску — свог — стару — рбчђ, кол се лбпо слаже узети! и захтевамо отљ нђга да на еданљ путђ тако совершено дћло испослуе, какогодђ и наИсовершенти Немацљ... Зато а бб изљ чистосердечне мое кљ просвфшенЛо нашегљ народа лобови жело, да будемо сви кои нешто за свои родљ писати починфмо, еданљ другомљ благодушнји, еданљ другогљ да обо= дравамо, и сљ кротостомљ исправламо:; пакђ бвг и Богљ насљ благословјо, тако бр и мудрост на смирено наше (Сердце, као благодатна у тихом ноти роса на неразвитни цвбтљ, падала, и солнце б6 намљ душевно гра-= нуло и намљ разумљ развило; а не да еданђ на другогљ нападамо и у нбго= вому дблцу погрбшке чрезљ увеличателно стакло тражимо, пакђ да га изобличавамо и озлоблавамо. — Шесту ветђ а книгу на свбтљ издаемљ, и ни кога не дирну; но зато ништа, време тње показати намљ све.« «Гр. Сп. 1, 87—979.

Мако Вук на ово није ништа одговорио, Видаковићу ова критика није дала мира, и он се после годину дана на њу поново враћа «у пред= говору П. књ. Љубомира у Влисиуму Фр. Сп. 1, и3—9.

»Слога моего и езнка што се каса, то напредљ Вамљ добри чита= тели кажемљ, да самђ ла и у овои части, више зарђ нежели у первоп, (Славенскаго нашего езика окончанја узвмао, и кому се годв ово не допада, а молимљ, нека ми опрости, а имамљ оваковни вкусљ, имамљ обаче и узрокљ мом великти, за што то чинимљ,... ИМ за што, просимљ Васљђ, весо= копочитаемвш мои Читатели, за што да се мвги (лавенскаго нашего, као што нфији раде, очужавамо езнка; Га није ли онљ намљ источникђ свимљ прочимљ отђ него происходицимљ далектомљ:' ИМ нисмо ли ме: имајотБи све наше сваценне книге иа немљ написане, наиближји кљ овому источ= никуг А кадљ с тако нје ли намљ болђф изђ самаго оваго словесности наше источника пити, нежели изљ далеко отђ него оттекајошехљ мутнехљ пото= читђевђ; Кљ тому поммслимо и то, да е намљ и весђ законђ нашђ, наше благочестје, све церковне, свате и моралномљ наукомљ, као саме медомђ, полне книге, на истому езвку списане" — (О како се мноми наши у саданње време варало, кои славни ови езнкђ нашљ мало шћне, и мало уважавао! Но нека 65 само оваковни читали Гд: Шлецера, пакђ бн чули, што се о Славенскому езнку говори.« Понавља да словенским језиком треба писати само књиге нарочите садржине и намењене само ученим људма,

а поучне и моралне, намењене целом народу, да треба писати српски.

„Бо и то не пуко онако, као што намљ народи нфки и простфишти изго= варако, и ком чистое езвка своиство и правила наблодавити не умћо; но