Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ДВАНАВЕСТА 151

"велимљ, ако се у тому не варамљ, да мк измежду нашего Сербскаго дја=

лекта, и измежду (Славенскаго, као кореннаго езнка, средини нфки путљ изберемо (на коп а, као што твете изљ оваго моега дблца и видити, много тежимљ» и тако да по нфму сви еднако водимосе и пишемо. — За што, (Славенски чисто за (Сербле сваку матерпо писати, не видимисе совђтно, што оввећ древни — езвисђ нашљ сви не разумбвало; а ни просто (Сербски, изљ узрока, што е се и наш (Сербсти езмкљ у саданље време на више дталектовљ раздблћо, пак не знамљ, коего твемо се управо придержавати.«

Вели да се с многим лицима о томе разговарао и многи су се с њим сагласили, па је чак писао и у Праг Добровском, и од њега

тражио мишљење, и он му је одговорио: » 4 самљ Реценспо, и отговорђљ Вашљ на шо читао, Но мени, ако бм самђ се и л што ретђи усуд!о, ни мало

не допада се, да Сербли у езнку свосму даже и самемљ простемљ се=

линомђ снисходити морао. Понеже нужднос, да они за предмете отмђије, и езнкђ благороднти имало, ММ могао бн се воистину посредственнвш нђкти путђ узети, и слогљ Среднити (5Њул5 теби) за то испословати, кои ов и древному приближавао се езнку, а отљ части пакђ и ко весоошему народа говору снисходјо: не мора бо, кадљ се што пише, тако просто бвти, да ветђ и до самњхђ „е хческихљ погрбшностеп буде.«

Кад га је рецепзенат о на Писменицу Вукову да научи про=

мену глагола, он у првом ) одговара: »4 Г. Вука Стефановича шобимљ као моего земака, лобимљ и почитуемђ у нфму и у топлимљ персима нђбговемљ ону, Ко онљ роду своему показуе тревностђ, обаче нека се по оноп писменици мон Г. Ре= ценсентљ, кадљ книге успише, влада, онђ и ако твђеду и стотина сђ нвмђ, но а не. Ч самђ жело да се изда (Серф грамматка, и первљш Г. Вукљ мое е у тому желанје исполнјо, но сочни Јо са свимљ просто, по Котон книгописешљ неможе владатисе; нити 6 онљђ но писао за просвђшене наше у овнмљ земламљ (Сербле« Сасвим у духу свог, матегичког завр= шетка! А сад, кад је јамачно дознао да је писац Вук, вим друкчије говори. »Онљ мене шилђ и у нфку писменицу «пакљ 1ошњ сђ онаковамљ тономђ говори, као да 1о е онљ самљ сочин1о; да почерпемљ правила, по коими бн а книге писао. Изђ лобопитства узмемђ и отворимљ исту писменицу! Но нисамђ знао у тап ма, или тљу се Правиламљ онзмљ смбати, или за онолика писмена, кол е сочинитељ у нђол изостав!о, лотити! — И истину Вамљ моимљ Читателемљ исповбдамљ, да се л нисамђ доволно оному списатело начудити могао, како е се онљ смбо усудити онако до кровава- живца нашу азбуку поткресавати, и онолика наша краснфиша писмена, около 16, безђ коихђљ мм не можемо овти, изоставити! како е се дерзнуо велимљ, у ову лобезну народа нашего зБницу дирнути '«

Из овога се јасно види да су Вук с једне, а Видаковић и остали с друге стране два разна типа, два менталитета, који о једној истој ствари говоре разним језицима, и није никакво чудо што међу њима до споразума није могло доћи. Међу њима је толика провалија да се није могла премостити, Док је Вук свестан онога што тражи, и стоји на чврстом темељу народног језика, само га још добро није теориски проучио, дотле Видаковић хоће да ствара нов језик од српског и словенског имајући за подлогу само свој »вкус.« (Он збиља не зна ни шта је језик ни шта је граматика, и мисли да може вештачки по своме »вкусу« стварати