Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ДВАНАЕСТА - 158

Копитар — Писљма 4257. На пример, како је Љубомир за једну летњу ноћ дошао из Херцеговине на Мораву ниже Крушевца; како је одатле до ручанице стигао до подножја старе планине; како је Љубомир пре него што је затворен продао неку земљу, и купац му донео у тамницу пет хиљада дуката, »У почетку четрнаестогљ столфт!а, могао е човекђ купити пола Ерцеговине — ако се продавала — за петљ илада дуката, а онђ нје ни село продао, него каже да је то узео само за неку землло.« Како су после доручка пили каву, а кава је донесена у Европу први пут 1652=те године »тако послте зоо годинах« итд. итд. кроз целу анализу. (Све ове напомене су и врло духовите и сасвим умесне. Али што нарочито изненађује, и што је не само било необично за оно доба, него би било необично и данас, то је слобода у изразима којима ове напомене обилују, н. пр. »то е нешто наликљ на стидлљиву курвицу« или »та то е пезевенкљ,« При упоређивању често приводи мушке народне приче које нису за штампу пропричавајући их у целини скао н, пр. прича о куми и куму како су се возили кроз шуму, и др, или прави на њих Е приповједано: све велишђ, ал не

ај

јасне алузије (као: »то е ка ћешљ« итд.

Ту анализу завршава овако: »Ме овдље садљ не смемо тражити оно, што мора бвти у правомљ роману: зашто ће намљ Г. Сочинителњ рећи, као у одговору на прву реценано, да е онљ наивише пазто на моралљ, а у романљ да се упуштао само толико, коликому е допуштао бдлагообразнни карактерљ народа нашегљ; него да

гледамо само онб, што намљ Г. Сочинителљ у предисловпо обриче, т. е. моралљ, старе обњчае Србске и благообразнви карактерљ народа нашега, « Па оставља читаоцима да сами пресуде, је ли то морал: што су Мелиси говорили родитељи да се уда за старога богатог Парамениона, јер ће он умрети, а она се може с новцима преудати ласно за млада мужа; или: што је Светозар загрлио Мелису, да пркоси Парамениону; или: што је (Светозар сакрио новце кад су се били с хајдуцима итљд. Јесу ли наши стари обичаји: да се девојке водају с момцима испод руке и да се разговарају о љубави; да момци клече пред девојкама и девојке пред мом= цима; да жене држе дојкиње; да девојке сретају спахије с венцима, деца с котарицама цвећа, и да земљоделци клече пред њима са срповима и са зеленим житом у рукама, итд. итлд. Допушта ли благообразни ка= рактер народа нашега, да се девојке с момцима разговарају о >дбвству и о намђфренџ о, кое е естество имало сљ њима, кадљ ЈИ е стварало а непознати момци љубе девојке где год коју сретну или стигну, и т.

Што Видаковић пита који су то романи што му рецензенат препо=

ручује да чита, Вук вели: »Садљ му на то не треба казати, да чита Ви= ландова Агатона, Амадиса, Оберона, Аристипа, то огледало, Абдерце и остале; Гетова Вилхелма и Вертера; Феенелонова Телемаха; Бартелемјева Анахарзиса; Лесажова ЖЖилљ Блаза и Ромог двавола; Голдсмивова Увекфилдскогљ попа; Рихардзонову Кларису; Филдингова Томчжонсона;