Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

154 ОДЕЉАК ДРУГИ

(ССтернова Шендји, и остале овмма подобне романе; него нека узме наи= горти нбмачкти романљ, кои већђ ни слушкинћ не читао, па ће видети, да е паметије написанљ, него нфбговљ Лобомирљ, У поменутнмљ рома= нима представла се човекђ као што естљ, и као што бн требало да буде. (ООндве паметанљ и поштенљ човекљ говори и ради свагда као паметанђ и поштенљ; будала као будала; рдвав и невалло човекђ, као рдвавђ и невалло човекљ; курва као курва, и т. д. А овдње на некимљ мбетима Јлобомирђ и Светозарљ говоре и раде као будале и вфтренацвг и рдђави лоди; Драгина и Мелиса као курве; а Влапко и Агаша опетљ кашто морализирао као Сократљ... Мег можемо слободно казати Г.В. да е нђговљ сваки читателљљ поштенти и паметни одљ Јиобомира и одљ (Светозара, а свака Читателница одљ Драгинђ и од Мелисе.... Ивљ тога свега морамо заклочити, да Г. В. не зна ни Историе, ни Географте, ни Логике, ни Поезите, ни Реторике; нити зна, што е моралљђ, ни стедљ, ни учтивостљ; нити познае характера народа нашега, ни ништа,« 45

А | ма)

После овога прелази на језик,

(Он прво у 17 тачака набраја све Видаковићеве погледе на српски књижевни језик, и разлоге зашто се-не-може писати просто српски, које је изнео у Примјечанију о Сербском језику и у оба одговора, па их тачку по тачку побија и доказује неоснованост и немогућност таквог стварања српског књижевног језика.

Противно Видаковићу, он тврди да је најпречи и једини начин којим се може подићи наша литература, да сваки писац пише онако како се говори у оном крају где се он родио. Гада ћемо, прво, дознати како се у ком крају говори, и друго, »видљећемо сви да е измедђу свно тте предбла наџвећа разлика што« једни »говоре двеволка, бгело, вбра,« а други »девоика, бело, вера. А што се тиче склонента, сопражен!л и синтаксиса, ту нема нигдље ни какове разлике,«

Вук је могао ово рећи прво зато, што питање о постанку диалеката није било разрађено тада у граматици уопште, и што је он све диале= катске разлике свео једино на изговор гласа 5. Друго, што друге разлике у покрајинским говорима, које опет нису ништа друго него диалекатске, нису се још биле учврстиле и потпуно истисле старије облике, већ готово свуда и за сваки облик у покрајинским говорима налазили су се дублети и напоредо се употребљавали у народном говору. Тих дублета међутим није било у његову ијекавском говору «у Јадру,, ни у екавском говору у Србији. Зато је он тај говор и огласио још у првој Пјеснарици као најчи= стији и најправилнији. »Озгра (Сербског рода и наПчистјега езика находи се у садашнње време измеду реке Дрине и Мораве; а абсобито кад се мало по одмакне од (Саве и од Дунаве, као н. п. нахил Крагуевачка, Карановачка, Рудничка, Ужичка, Крушевачка; и горе од Шовога Пазара преко праве Херцеговине.,« А како се у тим крајевима говори и ђевојка и девојка, то обоје оглашава као правилно и као диалекатску одлику, и обома даје право грађанства у књижевности. (Све пак остало оглашава као погрешке и кварење језика. ЕЊему је пало у очи да по Левчу и Темнићу