Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ДВАНАЕСТА 155

и даље преко Мораве до Тимока сви и само тако говоре: Дао де= војке јабуку, носи на главе, има добре опанце, изео све орасе, и зато се не усуђује и то огласити као погрешку ФУМи не кажемо ни ово да невалч, него само напоминфмо да се зна, да има (Србала, ком и тако говоре«), али ни тим облицима не даје право грађанства у књижевности.

Тако је Вук и нехотице један и то највећи део штокавских диале= сата, који је по његову тадашњем знању српског језика представљао цео српски језик, подигао на ступањ књижевног језика, тражећи само да се из покрајинских говора избаци што је »погрешно« и »покварено« према његову рођеном говору, који сматра као најчистији и најнепокваренији, · као »језгро српског рода и најчистијег језика.« |

На тврђење Видаковићево да народ ни у једном крају не говори пра= вилно и по граматици и да књижевници треба језик да поправљају, Вук одговара: »Сављ народ нашљ, особито по селима, куда нема млого кири= жевника , говори тако правилно по Грамматици, као што е Шлецерљ или Лесингљ, писао НЉмачки, (Само су они Списатељи и Киљижевници наши навалили да ислравлало и да поправлашо езвкђ ком не знао народе ногљ езика, па имљ се чини да е лакше новљ езнкђ начинити него свом матери научити. Истина да [оштђ нико до данасђ је новогљ езвка начинто, нити га е могуће начинити; али е нима заиста лакше новљ езБиср градити него свои учити: зашто новни они граде »по правилимљ баоњ (Смиланвр« а своћ би морали учити по правилима, кол се не могу про мбнњивати како кон оће. Мег морамо садљ овдње, за честљ Србскога на= рода и езика, доказати, да Г. Видаковићљ (као поглаварђ и управителњ свПо наши (Списатела и кнљижевника кои кажу, да народљ говори непра= вилно и покварено, и да езикђ треба исправлати; не зна Грамматике ни Србске ни Славенске, па ћемо онда гледати како онљ исправла езкљ.«

И сад наводи масу примера из којих се види да Видаковић не зна ни које су речи ког рода (неколико зерна куколи, коекакве невидиме гади, каквомђ смрад оу; нити зна мењати имена су Бачки, у Боснон, сиротонћ жени, лобезни отацљ, Светозарљ! дбте мое, ит. д.); нити зна спрезати глаголе (машећи главомљ, вмкалотљи, бдришетљи, успав= ленљ или успавлфнљ, узпужати се, желу, волу, говору и т. ду; нити зна српску синтаксу стри честнихљ меслен изљ между нима;у свимљего дјалектми, умалнми вешми итд). Затим наводи много примера у којима његова исправка није ни по српском ни по словенском блесћцљ и мбећцљ, обраница место обравница, освбта, освђбтити, смфтати, третое и трето, еговљ, ердђа, герми, окервавто ит. д), и још више примера његове недоследности (гер= дин! и грдно; у помрчини и изљ померчине; свђшаим свђтва исветђа; и печенћ и печенђе; вбцацђи вбштацљ и вђштецљ, пасчеи пашче и паце; жепљиджепљи дчепљичебљ ит.дит.д).

(Он пита Видаковића да му поименце поброји те све народе који имају особити квижевни језик, који се разликује од куинског.

»Цицеро и Платонђ сами свђдоче да су нмове бабе и матере говориле, као и они што су писали, и о томђ нико не сумља; етоу