Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

156 ОДЕЉАК ТРЕЋИ

Мачжарскои кажу, да говори наИпрости селакљ, као првњи господин и напвећи Списателљњ; у Фрлоренци и данасљ говоре Талани као што е писао Тасо; у Дрездну говоре Ефемце, као што се пише; тако исто у Паризу Французи, а у Лондону Енглези..... Као што смо казали, у Дрездну и по сво (Саксонскои говоре сви као што се пише; дакле Нфмачкти книжевнњи езнкђ нте исправлбиви АвстрискиИ езвисљђ, него е (Саксонско нарфчје, косе су сви Шемце узели одљ зоо година за кни= жевнњи езнкљ (као н,п. да мн садљ узмемо Ерцеговачко или Сремачкоу; а прје 300 година бмло имљ е свима швабско «ожно-Нбмачкоу нарфчте кнбижевнни езшкљ. Тако су исто постали Гашинскти, Француск!и и Енглеск!! кнњижевнни езвшвгн, п, Тасовљ кнвижевнни езнкљ не исправ= лбниви Млфтачкти или Миланскти езвкљђ, него е Флорент нско нарђчје, коега е ради Тасо ишао у Флоренцпо и живто ондље само да бм га болђ науч!о. Гаковњ: су нарфчта, или по мнбићо Г. В. кнњижевни езмка, имали стари Грци испрва шест; а кадљ су се после Авинани прославили и осилили, онда су узели сви Аеинско нарфчте за кнвижевнвш езнкђ, и почели су само нвимљ писати. (ООдљ како е почео Досивен писати, да су до садљ еднако писали Сртемце и Бачвани као што говоре, већљ бн нБрово нарфчте до садљ постало книжевнни (Србскти езвисђ,«

Вук није имао право што је овако категоричан, бар што се тиче немачког књижевног језика, али је морао то чинити да би сузбио глупи рад Славено-=Срба, јер да је изнео право стање, Славено-Срби би сви гракнули: па ми друго ништа и не радимо, већ оно што је радио и Лутер,

Иако се диалекти ових народа — наставља Вук даље — много јаче разликују него наши (код неких је толика разлика као измећу Српског и Бугарског језика), опет су њихови књижевни језици диалекти живих народних говора, »нити е коме икадљ пало на умљ да пише езвкомљ, коимљ нити ко говори, нити е кадљ говорјо! То е лудостђ и будалаштина не чувена до садљ на овоме свтету! Шемце Он поцркали одљ смта, да имљ ко стане садљ градити новљ езбкђ изђ Вулфилина Евангљелда и изђ други коекаквњ старв и нови кнђига,« -

Да би показао сву апсурдност грађења вештачког књижевног језика, он приводи Оченаш на четири разна немачка диалекта из разног доба, па из њих прави једну мешавину по »своме вкусу«, затим другу по нечијем другом »вкусу.« — »Садљ ће доћи трећи, па ће начинити, по своме вкусу, опет друкчје, а четвртви 1оштљ друкчте итд. илада ломи начинили бв, свати по своме вкусу, иладу различнео оченаша. Ево овако Г. В. и 1оштљ гдвђекои наши (Списатели граде кнвижевнвш езвпеђ. Јоштљ е смф= шети, и млого горзи, слогђ Г, Видаковића, него ови Гото-Нбмачки оченаши; зашто човекђ не може никадљ начинити навалице тако што лудо, као неотице. — Дакле ме не можемо имати другога кнвижевног езнка, него Славенскти или Србскти, као и Ташани Латински или Талански. (Онда ће (Славенски езнкљ додбнти свое право и пристоино почитанје, кадљ га сасвимљ раздјелимо одљ Србскогљ езвжа; а доклегодљ мвгслимо и говоримо, да е свеедно (Славенскји и Србск!и; и докле пишемо Србски по (Славенскои Грамматици, а (Славенски по Србскоћ; дотле ћемо кварити и грдити обадва езнка. — (Садљ ће рећи Г. В:: И а велимљ (Србски, али како Србски, — Мм велимо онако, као што народљ говори: Склонентја, сопраженја и Синтаксисљ (едномђ речи сву Грамматику) морао узети од пастнра и одљ орача; а за остало ћемо се договарати,« а