Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

"ГЛАВА ДВАНАЕСТА 157

Требало је нешто рећи и о мишљењу Добровског, и Вук се преко Копитара обрати њему с три питања: где се управо (у којим књигама) налази прави стари словенски језик; какав је то »средњи слог« којим (Срби треба да пишу; и за неке случајеве из синтаксе. Добровски му је истим путем одговорио исњма 425—8). Вук је у главном био задо= вољан, и на основу тога одговара и вели Видаковићу да он писма Добровског није разумео, »и да е познавао себе и Добровскога, заиста га не бм печатао; зашто е само пола противђ насђ, а све противу нђга. Маг морамо, за честљ Г. Добровског, казати, да ово нте нбговљ среднљји слогљ коимљ пише Г. В. и да е мићије Г. Добровскога одљ мнђита Г Видаковића тако далеко као Бечљ одљ Цариграда. Никадљ Г. Добровскти не може допустити, да се пише у нђговомљ среднбмљ слогу безљ икаквњг правила, како коме кадљ падне у паметљ н.п. отецљ, отацљ; свђца, свЕтва, светва; месбцљ, месецљ, мбсацпљ, мђфсецљ; момака, момковљ; таковаго, таковогљ; оваго, моега итд. Нити ће онљ допустити, да се пише у нЂбгогоме среднфмљ слогу молу, твору, го= вору, помнслим у мени; да воло кљ ничему не има; у тимљ; при честиниђ мнслен; чекао на нбга; за мотви итд. (Осим тога Тоштљ бн Г. Добровскии (колико га ме познаемо изр свло нђговм кнбига: радљ бно, да се пише у нбговоме среднфмљ слогу, слза, слице, Онлљ пи= салђ, (ово е морао Г. Добровекти писати и Г. Видаковићу, па онљ вала да е изоставјо; зашто нје по нбговом вкусу —- а ово остало меело е, да естљ! —> итд. Но видимо да Г. В. оне дв!е прве речи (и остале она= кове) неће да пише ни (Славенски, на (Србски као што народљ говори, него пише Росстски т. е. слеза солнце Стако исто перстљ, а не ће прстђ косе е и Србски и (Славенски!ју. Дакле не само што ова слогљ Г. Видаковића нте онаи среднљти слогљ што мвгсли Г. Добровекти; него е ово она слогљ, за ком су писали Русси из Влашке ано» у Србпо, да Господари закажу писарима да некваре езмка, него да пишу као што се говори: зашто (веле; мн имамо Толмаче Србскогљ езнка, али овога пвтовогљ не мамо; ово е онап слогђ, за кои су у Бечу 1814 питали Русси (коп су бвли у Србти сљ Графомљ (ООруркомљ и познавали (Србекти езвиеђ) какављ е то езвиђ' Србски ше, Россиски ше, а (Славенски не; наппослте

ово е слогђ, кои се пише по правиламљ баби Смилани.«“

И као директан одговор Добровском за његов »средњи слог« вели: »Да Г. Добровскт посфди, баремљ едну годину, У Карловцима, илиу Руднику, мм се амачно надамо да бн онда казао, сљ нама заедно, да треба управо онако писати, као што говоре (Србљи по селима; а овако позназођи србски езвкђ изљ наши книга, мора казати да народђ говори не правилно, и да треба узети среднеи слогљ, Ми не знамо Ом ли се могло казати икаквимљ среднђимљ слогомђ што лепше и благороднје, него Србскимљ селачкимљ езнкомљ, Мег мнслимо да су само месли просте, а

1 Међутим и ово је из одговора на питања, али Вук неће да каже да га је питао.

2 (Ово је дало повод Мих. Грујовићу као негдашњем писару у Србији, да се умеша у полемику, пославши уредништву једно недотупавно и по језику монструозно писмо, којим побија навод Вуков да су Руси тако што писали у (Србију, да они нису држали нарочите тумаче за српски језик, и да Руси у Бечу нису могли питати какав је то језик, јер их није тада у Бечу ни било »сем грофа (Орука, и његових слугу и Недобве.« Вук му је одмах уз исто писмо одговорио врло оштро и презриво. – Гр. Сп. Т, 176—181,