Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ДВАНАБСТА 159

онако е добро; кодљ нђћ свакји све зна. Зато е нон и надљенуто овако лепо име «Смиланау, што се одма смилуе на свакога, и што у нбном школи, место виргаза, стои кита смили, То е баба Смиллана; а остале наше све бабе говоре по правилима Грамматическимљ, као и старци. А што сремачке бабе говоре дедљ, деверђ. а Ерцеговачке дведљ, дре= верђ, и то е напманђ; и то е све по Грамматическимљ правилима са што

нБи дваци бабе (Смилане не разумпо, ниесу бабе криве).« Фр. Сп. 1, 170—175.

(Ова. полемика направила је праву буру у публици. — Фрушић је био сав на Вуковој страни. Вели да би излагање садржине могло бити краће, а да би он Видаковића на многим местима још јаче испсовао. »и не би учтивост нарушио, Овде (у Земуну; читатељи слогове твоје памте и с њима Видаковића осуждавају по правди« У другом писму вели: »Рецен= зија ти ружом постаје; досад је цвеће мирисаво, али сад благодатно и целително постала« У трећем писму вели да је примио оглас Видаковићев на трећу књигу, и није се могао срдити, јер нема никакве наде да ће скоро доћи к себи. »А твој одвраћак пун је оштроумија, сласти и поу= ченија. Алегорија бабе Смиљане тако је силна, да су многи Земунци пре у сумњи бивши о славеносрбском језику к себи тргли се и наши по= стали,« реп. |, 617, 621, 625—6).

Берић пише Давидовићу да му у Новинама није ништа милије од ове учене рецензије: »Бог вас поживио који сте да сте: вала вам велика на оним слатким часима, које умете читатељем вашим причинити« Фреп. ПЦ, 79).

Али пи они нису одобравали велику оштрину Вукову. Ст. Фили= повић жали што је Грујовић испао с оним писмом, и вели да му је требао одбити на лудост, а не онако га открити «Преп. |, 355). С тим се слагао и Фрушић «Преп. 1, 627 и Мушицки: »Да, да! Бесни сте ви! Остависте Речник, па нападосте на сиромаха Љубомирова вођу! Ала су чудни Ерце= говачки ударци! Страшно је пасти в руки Брцеговца. То је оно — Бока насити! — Ајде, ајде, кад излијете сву црну жуч на бедног снотворца, вратите се ведрим духом к Речнику.« А кад га је Вук питао шта мисли о свему том, он му одговара: »О Видаковићу и Грујовићу други пут. Не могу да се наканим о овим глупацима говорити; барем ћу о њима самима напунити пол табака« реп. |, 192, 195, 200». — Па и Берић у горе поменутом писму мисли да није требало Видаковића онако пред светом срамотити да не зна ништа. Га то је у току рецензије очевидно и до= вољно доказано. Мислим дакле, да за чест човека, и онога који се труди, не би требало онај члан метнути, да он ни Логике ни Реторике ни Пое= зије ни стида ни срама ни учтивости не познаје, ни ништа« — И Сима Милутиновић му пише; »Баци трице и инат писмени, премда право имаш« Фреп. |, 6). е

Но много је већи број био оних, који су били на страни Видакови= ћевој. »Многи — наставља даље Берић — Новина ваши читатељи у Банату, за зло примају, говорећи, да ако у рецензијама тако нештедно људе узсра=