Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

160 ОДЕЉАК ТРЕЋИ

мотите, оставиће и Новине и Новина читање. (Ово ми је Г. Директор Кенгелац наручио да вас известим.« — Директор Бајчевић из Н. Сада јавља му да су изгледи за претплату за Речник јако смањени, од како је Видаковића у Новинама онако јако изобличио. »ЈЂуди веле право је имао и све је основано, но онако слабому као што је Видак, доста би било и много мање, Лако је гола човека обнажити, па још пред светом! Србин има осећај сажаљења, и због тога неће више да чује ни за ваше Новине ни за Речнике,« (Преп. Ш, 245».

(Ово незадовољство било је узело толико маха да је Давидовић, који је онако одушевљено поздравио почетак полемике, био принуђен, после полемике Вукове с Атанацковићем, да у Новинама објави како неће више допуштати никакву анонимну полемику о језику, већ само с потписом, јер су читаоци сити већ тога.

Завршну реч Видаковићу и свима Славено-Србима Вук је рекао у предговору к Речнику:

»Већ има близу иљада тодина како (Србљи имају своја слова и писмо, а до данас још ни у каквој књизи немају правога свог језика!... (Оставше дипломе од наши Краљева и од царева, и други рукописи од они времена сведоче, да је народ (Српски прије чеш сшошина тодина говорио као и данас што говори (осим ђекоји турски, и други туђи ријечи), него да су писари у писању мијешали народни језик с црквеним језиком, као и данас што се ради.... Тек 1783 године први је Доситеј (Обрадовић

мачкој и по Латинској граматици почну Српски писати, и не сумљајући

свијету, т. ј. што ми имамо два језика, па оћемо и шрећи да начинимо. Понајвише наши књижевника и веће господе (Српске по Маџарској кажу, да је (Славенски језик «што имамо данас на њему библију и остале црквене књиге) прави (Српски језик, а овај, што њим говори народ «и она», да је