Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ДВАНАЕСТА 161

само свињарски и говедарски језик, и-да је покварен од првога. А како треба данас писати за (Србље, ни они сви нијесу сложни, него су се подијелили на двије стране: једни кажу да треба писати управо Славенски, а народни језик оставити са свим, као покварен, свињарски и говедарски језик (ово барем није тако ново, зашто је било људи, који су по Тали= јанској и по осталој Европи прије неколике стотине година овако мислили и говорили о Талијанскоме, Француском, Шпањолском Англијском ио Њемачком језику, према Латинскога); а други скојије највише има; кажу, да не треба управо ни Славенски ни (Српски, него да народни језик треба поправљаши, п писати мјешовито између обадва језика, да се приближава к (лавенскоме и да се гради књижевни језик, да се (Славенски језик опет поврати у народ и оживи. Први имају врло мало списатеља «зашто слабо _ко зна (Славенски језик тако, да може књиге писати; а ни рјечника она= ковога ни граматике још нема, као што би требало, и из који би човек могао (Славенски језик тако научити, да може књиге писати;, а други имају силу Божју, који једнако поправљају језик Српски («а кашто и Славенски, кад не знају ни како је Српски ни Славенски, н, пр. мназ мјесто млаз; месбц и мфећц, мјесто мбслацљ итд), к (Славенском прибли= жавају и граде књижевни језик (зашто они мисле, да су књижевни језици осталије народа начињени, а не могу да разумију, да су сви народи почели писати оним језиком, као што говоре орачи и копачи, свињари и говедари, па кад се почело љепше мислити, онда су и језици љепши посшалиу. — А како они то чине" Сваки по своме вкусу. Никаквим језиком на овоме свијету није тако ласно писати, као овим њиовим: код њи не треба знати никакве граматике «ни Српске ни (ССлавенске), него зарежи перо па пиши по своме вкусџ, како ти кад из пера истече: што не знаш Српски, метни Славенски; што не знаш (Славенски, метни Српски; а што не знаш ни Српски ни (Славенски, метни како ти драго (што ти прије на ум падне); ђе се из два језика (и из треће главе) по својој вољи трећи гради ту се не може погријешити; само да није чисто као што народ говори, а остало све може поднијети. (Сад се не треба чудити, зашто се у нас књиге пишу »по правиламљ бабе Смилинњ,« и како се у Српским књигама може наћи; паствгревљ, паствровљ, паствремп, пастира; момака, момковљђ; оваго, моега; у Босноћ у Бачки;« итд. итд. итд.

(Све ове последње књижевне радове Вук није писао сам. На њима је у знатној мери сарађивао Копитар, као и на Речнику. Није тешко одвојити што је Копитарево, јер се зна какво је било литерарно образо= вање Вуково тога доба, Гако н. пр. Копитарево је набрајање оних романа које препоручује Видаковићу да чита; његова је она вештачка комбинација гото=немачких оченаша; његово је оно о постанку књижевних језика код других народа; тако исто и одговор Добровском да језик не може бити прост «упор. Преп. П, 1529—60); и све што говори како је у латинском или грчком језику или у другим језицима; даље сва позивања на туђе писце, као на Омира, Платона, Аристофана, Цицерона, Орација, Квин= тилијана, Таса, Русоа и т. д,; сви цитати латински, и сва поређења са туђим литературама. Све то Вук онда «а и доцније) није знао. Чак може бити да је и она слобода у изразима Вуковим и оно цитирање мушких прича унесено под утицајем Копитаревим, јер је он —- изгледа — био

љубитељ те врсте фолклора. П