Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

162 ј ОДЕЉАК ТРЕЋИ

Ш Појава Речника. — Копитарева и Вукова полемика с противницима пре његова изласка. — Одзиви код српске публике. — Одзиви на страни.

Довршивши штампање предговора к Речнику, Вук је отишао почетком децембра у Русију, а оставио Тирки да га повеже и разашље,

Тирка га је врло споро повезивао и разашиљао. Првог марта још ни= један примерак није био никоме послат. За доње крајеве послати су у Нови (Сад тек половином маја, али Панић у Шиду добио их је после 14. октобра, Васиљевић у Земуну 22. децембра, Атанацковић у Сомбору после 16, фебруара 1820; па ни у априлу те године нису били још свима раза= слати Петровски 6736; Преп, 1, 168, 510; П, 419; ЈП, 88, 530).

Једно то, а друго изненадни одлазак Вуков у Русију, дали су прилику његовим непријатељима да протуре у народ разне за њега непри= јатне гласове, Једни су говорили да је побегао не смејући да дочека из= лазак Речника; други да је тумарнуо у свет са претплатом и да Речник неће ни изићи, и 1. д. Преп. |, 166; П, 418; Ш, 88,

Речник је код српске публике наишао на тако рећи једнодушну осуду, како због новог правописа, тако — и нарочито — због срамотних речи, тако, да и оно мало Вукових пријатеља, који су Речник бранили, нису имали довољно и јаких аргумената да то оправдају. Али то је неприја= тељима Вуковим био само згодан повод, а Речник је од њих осуђен пре него што је и угледао света, јер су по ранијим Вуковим радовима, а нарочито по полемици с Видаковићем унапред у главном знали какав ће бити.

Кад је Вук издао други оглас, и Копитар напише један! У том су огласу изнесене исте мисли које и у Вуковој критици на Љубомира. Пошто је обележио границе српског језика, вели да њиме говоре 4—5 милиона, али њиме пишу од пре зоо година само католици, а православни тако рећи њиме сасвим и не пишу, Узрок је томе што њихови назови=науч= ници «АНегсејећиеп) мисле, па чак и тврде да језик којим говори пет милиона људи није никакав језик, и да се само старословенским може и мора писати, или управо не ни њиме, већ неком чудном мешавином старог и новог што управо и није никакав језик, јер га сваки писац гради по тренутном расположењу, како му у перо дође. Даље вели «као п у писмима Вуку, да то не може задржати природни ток ствари, као што није могло бити ни у Мталији ни на другим местима, да живи народни језик не отме маха мртвоме. Број приврженика народног језика почевши од Доситија расте све више, иако у њихову језику има још остатака словенских, али тако је било у почетку и код Талијана и код Француза. «(Срећан је и готово јединствен случај, да овај, од својих мрачњака «ођ5си-

#Изишао је у Оезјетт. Веођасћјег-у од 17. априла, у Кеђасћег Мосћепђјању од 25. маја, у Атсћу-у Хормајеровом од 8. и 10. јуна, и мало прерађен и измењен у Мајем. ВИ Њег 24. јуна. На српском у изводу у Давидовићевим Новинама од 19. априла, а у пелини у Лет. Мат. Срп. књ. 27 стр. о «за год. 18317, и у књ. 229 стр. 86 прештампан у ори= гиналу из Геђ. Мосћђ].