Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ДВАНАЕСТА 168

15 5) тако презрени дијалекат има необично богату усмену књижевност, то су необично лепе народне песме сваке врсте, од којих је г. Вук Сте= фановић до сад (од 1814) две свеске издао, али које, потпуно скупљене, јамачно би преко туцета свезака изнеле (толико не износе ни грчки ни латински епичари, лиричари и антологисти, који су до нас дошли).« Ве= лика се потреба осећала за граматиком и речником тога језика, јер оно што су католици издавали или није довољно, или је врло ретко постало. Православни нису до сад имали ни граматике ни речника, јер онај од 1790. врло је рђав, и више руски него српски, па и он се не може више добити. >Г. Вук коме српска литература толико дугује, и коме ће још више дуговати, помогао је овој потреби« Па завршује кратким описом какав ће бити Речник, колика му је цена, коме треба слати претплату, и да ће одмах после тога изићи и Немачко-Српски део, (Српска Граматика за Немце и Читанка.

(Овај је оглас изазвао велико незадовољство у славено=сербским кру= говима. Нарочито је био незадовољан и љут митрополит Стратимировић, (Он, иако је отрпео Вукове нападе на Видаковића који су посредно и њега погађали, није могао отрпети нападе Копитареве, јер је »АНегдејећтјеп« и »уш обзешт« узео као личну увреду.

И Копитар и Вук били су несумњиво обавештени какав је утисак овај оглас учинио на Карловачке кругове, и побоје се да то не нашкоди скупљању претплате. ИМ врло је вероватно да је Чапловић по наговору Копитареву написао «49. јуна; једно писмо (Стратимировићу, пуно похвала Копитару. (Он је нарочито подишао Митрополиту хвалећи Копитара као цензора о исшочној цркви у његовој књизи (ЗЈауоглеп егс, коју би други цензор страшно искасапио, он не само што ништа није избрисао, него му и на неке ствари нарочиту пажњу обраћао, и радовао се што се једном о источној цркви нешто ваљано написало; како је спречио штам= пање једног списа који је католички цензор са неким брисањем био до= пустио; како је човек без икаквих предрасуда и Србима свим срцем одан; како га је питао да ли Митрополит има све списе Добровског, и како би се он постарао да му достави што нема; како се необично много трудио око Вукова Речника, који је право национално подузеће, и ванредно добро израђен, и заслужује његову пажњу да пред (Србима, који ово дело могу набавити, рече коју реч, да би се број претплатника умножио. — Митрополит му одговори (29. јула да се ни у колико не слаже са принципима којих се при изради Речника држи Вук и његови сарадници, али опет мисли да и такав Речник и при свим овим погрешкама може бити користан, и да ће му послати помоћ. (Он цени Копитара и његове патриотске тежње, али му се ни мало не допада његов чланак у коме се напада старосло= венски језик и исмевају његови браниоци. Ако је Копитар мислио да јаче помогне Вуково дело, то је могао учинити, а да старословенски језик тако саркастички не омаловажава. Али ипак зато његово високо уважење,

1“