Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

164 ОДЕЉАК ТРЕЋИ

које према њему од пре има, неће се ни у колико изгубити. («Н. Писвма 767—779). У то време (између 9 јула и 3, септ. — Преп. Ц, 224 и 227) (Стратимировић је заиста и послао Вуку 300 |. у. у.

Тај одговор Митрополитов несумњиво је био саопштен и Копитару, и он напише «23. августа) Митрополиту писмо, којим је хтео да ублажи или заглади оштрину својих израза у огласу. То писмо није сачувано, и по= знат нам је само овај одломак: »По моме мишљењу Макаронизам мора престати, и место њега мора доћи чист старословенски на једној и чист говорни српски језик на другој страни. Ваша Екселенција треба да се стави на чело и једном и другом« «НА. Писљма 785; Преп. П, 758). Не знамо шта му је Митрополит одговорио (3. авг,у, али свако

је задоцнио. »Примедбе« на његов оглас већ су биле напи У 5. септембра.!

јако, Копитар сане и изишле

(Садржина овог одговора била је позната Г ершићу, и он је о том из= вестио Вука писмом од 25. «по рим' септембра Преп. П, 758) »какви су се на вас црни облацв подигли! Ссте л се уплашили“ Ако сад. живи останете, дуго умрети нећете, Ал' где ћете се заклонити7 Ко ће вам по= помоћи Народ; Овога нема, Не маг Да! Свуд. су већ Славени преду=

зели, (Славени прави, а покварени исчезоше, као дем, као пра пред ветром (т. ј. нема ни Срба ни (Славено (Серба, који су хтели да поправљају језик већ су све чисти Славени). Да плачемо! Сзнк нам узеше, уста затво= рише, толико векова натраг отераше. Но лагано. Не отераше, него терати починоо. Вук прост, безкусан, неслан; Копитар ни србски не зна, ни славенски, и нис вешше него шест школа свршо. — (Ово с усмена и пнемена крштка овдашна. (Сад се држите, ал' прштела вашег таите.« Гершић је био незадовољан што је Копитар учинио Митрополиту уступак да се може писати и славенски: »Г=н се Копвтар осрамото, што е великому овому писао, Мејпег Метипо пасћ 501 тап епуедег асће зјамлвећ одет т дег кетеп зет ећеп Џтоапоз5ргасће зећгеђеп, Нема овде погодбе. (Он само оће и треба да србски пише, то ест онако, како народ говори.« Па онда

додаје ове сасвим тачне и за оно доба код (Срба јединствене мисли о постанку књижевног језика:

»Разуме се по себи, да ће се списатели мало по мало от говорног, сзика и чистотом, и редом уклонати, док за неколико векова ил' десетина писменњш од говорног тако далеко оде, као што сеп код други народа

паметни просвећенњ; случило, Гу ће ти изостати шудекара, ондекана.... А засад смо мн (Срблљи сви еднаки, нит. се по правди може рећи: Он

жемо. (Овако су сви народи поступати морали, док су онамо, куд сам пре казао, дошли. Ал ово с мало место за ммсли кое зао езику нашем имам. (Одавде и видити не можете, Зато нит ме осуђуите, нит волите.« — Није се смео потписати, већ место потписа стоји: »Знате кое.«

Као што се види одговор је написан у Карловцима и по свој при= лици од Митрополитова протосинђела Хранислава, а свакојако са знањем и одобрењем Митрополитовим, а можда и уз његову сарадњу.

" У Оезкег. Веођ. бр. 260; и 10. септ, на српском у Давидов. Новинама, и наново 1831 г. У Л. М. Српске књ. 27 стр. 44; заједно с Копитаревим огласом.