Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ДВАНАЕСТА 165

У тим Примедбама изнесене су већ познате идеје тадашњих »учених« о народном и старословенском језику, и о њиховим међусобним односима. (Словенски језик није ништа друго до прави чисти српски, и према томе ни једном словенском народу није тако лако као српском њиме писати и у књигама га задржати, јер се на њему врши богослужење; њиме се пишу све црквене и школске књиге; младеж се њему учи у школама по граматикама Смотрицког, Вујановског, Мразовића и др. српско духов= ништво и конзисторије, и образованија класа народа на њему отправљају своје послове и пишу словенска дела. То није мртав језик, јер живи у устима не само Срба и других Илира, већ и у устима Руса и Рушњака, и прост човек сваког словенског народа разуме га као и саксонски простак што разуме високо=немачки. (Он није порушен, иако су књиге у Русији штампане, већ је чист као што јеи у почетку био. Срби га не могу напустити и због тога што се народни језик, од како су се они почели мешати с другим народима, искварио, и у правом граматичком смислу не може се ни назвати језиком. Тврђење Копитарево да искварени српски језик према словенском стоји као талијански или француски према латинском, нетачно је, јер латински језик није њима коренити, већ су Талијани и Французи попримали туђа, од различних народа узајмљена наречја. Ако се од њих одузму ове тако рећи хемијски скрпљене речи других народа, оне ће се из основа, подићи и ни најмањег трага кла= сичних Римљана неће за собом оставити. Напротив, ако се из српског језика одузму туђе речи, и ако се изостави оно што квари његов прави граматички строј, он ће се показати као прави чисти српски т. ј. сло= венски језик, којим се (Срби и данас служе као и пре хиљаду година. (Овог праоца свих (Словина и Анта, 1. ј. Винда или (Словена, (Србин је пре свих словенских народа узео за свој књижевни језик, и како ће овог свог, части достојног оца презрети и свој садашњи сиромашни, простачки језик за књижевни узети! Је ли могућна његова класичност, и је ли се икад пређе могао њим, без помоћи словенског, довољно изразити; Па кад је тако, како би се његовој оскудици помогло, откуда би га обо= гатилиг — Г. К. не допушта из словенског, а друга словенска наречја исто су тако нечиста као и српско, Ако би узели из туђих језика, онда би то била још гора мешавина него између српског и словенског. Ако би се правиле нове речи по аналогији исквареног српског језика по Вуковој граматици, то би српско наречје постало још горе него што је данас, јер у њој нема никакве естетске критике и учи све наопако, а писци свих народа дужни су бирати из вишег језика оно што је најбла= городније, најчистије и најбоље. Тај виши језик место исквареног српског не може никакав други бити него словенски т. ј. чисти српски, и према томе никакав Србин не може бити способан написати какву књигу ако савршено граматички не зна словенски.

Карактеристично је да се овим чланком, као што Гершић вели, напу= штају Славено=Серби, т. ј. они који су хтели да српски прости језик