Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ДВАНАЕСТА 167

А што се словенског језика тиче, то се сваки паметан човек мора чудити, што рецензенат вели да га српске граматике, макар какве оне биле, у пропаст бацају. Њему се не може дубља пропаст копати него говорећи и пишући да је српски и словенски једно исто и пишући српски по словенској граматици. Напротив, њему ће се највећа услуга учинити, кад се у школама буде учило: ово је језик српски, а ово словенски, ово је граматика српска, а ово словенска. (Онда ће се јамачно боље знати оба језика, али онда неће смети сваки по своме вкусу којешта о њима лупати, него ће говорити само они људи који ствар познају и разумеју. А штете српској цркви не може никакве бити, јер српска црква није основана ни на чивутском, ни на грчком, ни на словенском језику већ на Христовима истинама, које су једнаке у свима језицима. Колико је јеванђеље изгубило што је с грчког преведено на словенски и на влашки, толико би изгубило да се преведе и на српски, и толико ће изгубити што ће данас сутра изићи преведено на покварени и нечисти «по његовом мишљењу; руски језик, па се цар Александар и св. (Синод не боје да ће руска црква пропасти, но се надају да ће се још боље утврдити.

Копитар је у свом опширном одговору пуном ироније, и стварним научним разлозима шале ради разбио све ове незналичне примедбе, тако да се ова полемика тим и завршила,“ али у толико је жешћа била усмена критика кад су читаоци, с пролећа 1819 г., почели добијати Речник у руке.

На питање Вуково (још из Лавова при повратку из Русије), како је прошао Речник у Карловцима, Мушицки му одговара:

»Нигде горе! Публична и јавна хула, гнушеније, презрјеније и омер=

зјеније —- његови су пратиоци, То све учини... хак “вам је« У другом писму опет аб фебр. 1820): »У Карловцима на ново лето при вечери бијаше беседа о вашем (ловару. Рече С.С. чини чест Шишатовцу. Ја сам ћутио. Онда и они престаше.... Ја сам вас пред епископом Путником бранио. Али ништа не допуштају. (Опет сам почео редом хвалити: разум чист и зрео, оштроумије, вкус у литератури, неуморност у делу! Ал вичу: какав разум, какав вкус! Метнути у књигу акримандриш, акријера, причешало ...ЛИ тако се свуд хули и ружи ваш Словар. Могли сте без тога бити.«

__»Мени је драго —- одговара Вук — кад у мом рјечнику друге погрјешке не налазе осим акријера, акримандрит..... и остале овакове. Велите да сам могао без тога бити; али да није тога, они би викали на друго, па зато је баш требало то.« Фреп. П, 238, 249, 259.

И Вук је имао право, јер Примедбе на оглас Копитарев изишле су пре Речника, дакле кад се није знало да ће у њему бити и тих речи, Магарашевић му пише да Речник прештампа за децу, што је и Ко= питару говорио, »могао би онда весма полезна школска књига бити,« (Преп.

П, 474). Мушицком је међутим писао да су се и Вук и Копитар »осра=

1 Одговор Копитарев преведен је у Давидозићевим Новинама крајем 1820 г. У додацима к бр. 99, 101 и 105: али је пре тога било три пута говора о њему: у дода= цима к бр. 7 за г. 1819. и к бр. 54 и 78 за г. 1820.