Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ДВАНАЕСТА = 169

разумевају већ на онима, који мисле да што разумевају. Највише на лексикон твој вичу, али то је доста, јербо имам утеху, да ћеду тебе нај= више и волети моћи,« (Преп. 1, 639). |

(Соларић му само замера што није одржао реч и унео и талијански језик као што је обећао, и мисли да ће због тога у тим крајевима бити роптања. »У Маџарској разумео сам да за други узрок вичу на ваш Речник; но приликом једном ја сам с те стране писао на обрану истога писмо, којега би желио копију имати да вам пошљем; да видите моје усердије и заједно безпристрастност.« (Он одобрава и нови правопис и језик Вуков: »У име начина вашега писања «што се тиче нарјечија и пра= вописанија) ви треба да следујете како сте се посадили и основали доклегод тко други не опровергне ваша основанија бољима; ја до две године дана нећу имати ништа за печатање, а прије печатања састат ћемо се ако Бог да, опширно ћемо онда беседити о слози, коју ја, као и ви желим.« (Преп. П, шу. Али тринаест месеци после овог писма он се преставио.

Гавриловићу се допадају и Граматика и Речник, једно зато што бољих немамо, а друго зато, што је овим положен темељ да се могу боље и савршеније граматике и речници градити. »За овај ваш труд заслужили сте у роду бесмртно име.« реп. Ш, 252).

Васиљевић је хтео да Вукову Граматику уведе у земунске школе, над којима је био надзиратељ, »но ту налазе се противна или да рекнем различна мњенија сврљу следујући слова и речи: н. п. како се изговарају писмена ђ, љ, њ, ј: или писма ђе, ље, ње, јот или ђи, љи, њи, је, и како се у рукопису пише велико ђ, љ, њ; Једни оћеду да се пише мој, твој и Т. д. по славенској ортографији т. ј. мом, твон и пр. говорећи да је лакше малој деци за срицање са и неголи са ј... Били могли једно изјатије учинити у претварању 6 пред с у речи србски! Били могли ф и х међу права србска слова узети, н. п. уфатити, фалити, фалити, дух, Христос и т. д. ја сам сасвим вашег мњенија особито што се ортогра= фије тиче, но молим вас дајте ми доказателства, да тако бити мора, да свим противницима уста од једанпут запушити могу.«

Вук му је одговорио дугим писмом, у коме му је дао сва тражена обавештења и доказе, и вели да се нарочито радује што »се у народу нашему налазе такови људи, који су сами по своме уму кадри тако ми= слити и судити о језику. То је прави знак срећнога напретка наше литера= туре« Али сумња да ће успети да Граматику уведе у земунске школе, јер као год што има патрона бабе Смиљане, који ће то из лудости ква= рити, тако има и пакосника, који ће из зависти сметати и забрањивати.

»Ви почињете, па ако свршите, добро; ако ли се не могбуде сад свр= шити, ствар нек се кува до времена: зашто то мора бити, данас, или сутра, ту, или на другом месту «нити ћемо ми прије имати класически списатеља, док се Српска граматика не стане предавати и учити по Срп= ским школама)... Ако би ви тако срећни били, да у Земуну најприје уведете (Српску граматику у школе, онда би требало да се та граматика прештампа из Рјечника у особиту књижицу, да је могу ђеца лакше купити и носити «па ћу вам послије доћи ија у Земун, да будем професор Срп= скога и узгред Славенскога језика «