Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

112 ОДЕЉАК ТРЕЋИ

јена, али у етимолошком делу врло потпуна, Граматика. У самом Речнику има преко 5 чланака о народним обичајима, пословичким анегдотама итд. који могу послужити у исто време као читанка.

Копитар је у два маха молио Добровског да и он напише рецензију, јер, вели, »мени не верују.« Фисљма 445, 447). (Он то није учинио, јамачно зато што принципски није делио Копитарево мишљење о употреби на= родног говора у књижевности,! и друго, што није хтео да буде увучен У полемику, и да буде као судија У ствари коју није добро познавао, наиме однос тадашњег српског књижевног језика према народном, што је могао видети из Вукова одговора на. његово писмо Видаковићу,2 Доц=

није, кад је у Бечу штампао своју Г раматику, Копитар јавља Вуку, да марљиво завирује у Речник, да га често цитира, и да сваки дан нађе по коју драгоценост. »Нама је то довољно, и ако се не признаје побеђеним,... (Он је довољно постиђен за своје раније предрасуде. Ја сам га шта више једном питао, да ли су му наши противници писали; (Он истина вели да нису, али ја сумњам... Ваша Граматика и Речник све више крче себи пута само силом истине, упркос мржњи попова,« «Преп, 1, 185, 189»,

То што није учинио Добровски, учинио је Грим у СоН. сејећуће Аптејтеп (за г. 1819. = КЕ БЗећг. У Ва. |, стр. 100).

Гримова је рацензија много опширнија, И он почиње Шлецером, како

су се од тог доба јако умножили извори и помоћна средства за студију словенских језика и литература. »Али првенствену пажњу заслужују не= Уморни и плодни трудови г. Вука Стефановића, рођеног (Србина, који је успео да сјајну светлост проспе на досад потпуно непознату лепоту и богаство овог југословенског језика, којим говоре више од пет милиона људи,« (Он је 1814 г, написао Писменицу и издао Пјеснарицу »која истина има само 120 страна, али пуна најдивније природне поезије, какве никакво друго словенско племе није показало, и скојом се по сласти, невиности и отмености једва може поредити и најбоље што немачки народи у на= родним песмама имају.« Издао је и другу књигу 1815, и ако буде одзива код публике, изићи ће не само више оваких свезака песама него и при= поведака. » Тако су неисцрпно у овом благу богати сиромашни и необразовани Срби (завидна накнада за учену поезију и литературу, које не-= мају!у. Ако се сме тврдити да се из народне поезије осећа слободни и ни= чим несметан дах сваког језика, онда неће бити чудан ни закључак: да

се из ових заслужних збирака може верније проучавати и изводити прави дух словенског језика, поезије и све природе ових народа, него и из самих производа доцније створене чешке, пољске и руске литературе, и у томе смислу нема никакве милије и корисније појаве од овог српског Речника,« Ређа досадашње речнике, па вели: »Вук Стефановић оставља далеко за

собом ове претходне радове, и чини их излишним, јер -је богатији него

' Кад га је Копитар питао за неке ствари, надајући се полемици поводом свога огласа о Речнику, Добровски завршује свој одговор овим речима: »'епп јешапа Феп озтеттетећ зећеп јагтоп зећеђеп уоШе, улгаеп Зе улдег дазв Носћаешњеће ги Реде Тлећеп 2« =— Писма 442.

= Хуаћгвећетнећ улта Фе Кинк шђег Мдакомећ ђевзег сегаћћеп, ај5 Фе ЗЊет Вететкипсеп Шђег зејлеп 5%у1. Јећ Капа пшећ уоћ! ћикеп Ћена Ратау ха пећтеп,« пише Ко= питару. — Писбма 452. |