Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ЧЕТРНАЕСТА 185

Надао се као поуздано да ћеи трећи и најважнији посао повољно свршити, јер је био свуда добро препоручен и лепо примљен. »Мој се већ и онај посао прикучио крају... Надам се да ће добро бити (већ ако сам Бог нећедбуде, а свеци и анђели сви су ради).« Али се у надању преварио. »Ко ће да буде из Ирига, онај треба да је Ирижанин. Тако рече Господ,« пише Копитару. реп. 179, 172, 179. Да се ово заиста од= носи на пензију, види се из доцнијих његових веза с Русима.

>

Вук је пошао на пут с врло мало новаца. Иако му је дао у Вар= шави (Стеван Добрић, великокупац, 50 дуката, с тим да их по повратку у Беч положи неком Симићу/“ он се већ из Петрограда жали Копитару, како нема новаца, а несмени од кога да иште, па може »умрети од глади у Пишеру.« ФПреџ. 1, 179. Човек се мора чудити како се смео одважити ца тако далеки пут у туђу земљу с мало трошка, јер да није повољно свршио посао с Библиским Друштвом и с Румјанцовом, како би се вратио '

Жену у другом стању с болесним дететом оставио је такође с врло мало трошка. Писао јој је из Кракова да је на случај своје смрти оглашава овим писмом као наследницу, и ређа јој шта од кога има при= мати: од Себастијановића 57 дуката, од (Ст. Живковића 1оо дуката, од (Симе Милутиновића 38 дуката: све потраживања, која ни сам није никад наплатио. Дужан је, вели, Штраусу 432 Ем. м., Ђики 400 |, »али додаје — он може чекати док Милутин постане богат.«“ Тирки 5000 6 мр. мм. за што је код њега у залози више од 1000 ком. Речника по 20 |. п кад он извади своје новце, остатак књига припада њој. Пред полазак поручио је да Ст. Марковић из Н. Сада, ујак Давидовићев, сврши обрачун за његове књиге с књижарима Каулицијем и Ј. Јанковићем, и да те новце Давидовић преда њој. Јанковић је предао Марковићу по рачунима 7430 Е. 6. фебруара, Преп. Ш, 439 али жена му од Давидовића није била ништа примила ни 15 априла, «писмо Анино), С Каулицијем пак није могао бити свршен рачун ни тад ни доцније, и Вуку је ту пропало више од 400 (а (Преп. |, 68). »Ако Давидовић не буде од Новосадски књигопродаваца примио моје новце и дао мојој жени, она сад већ нема ни крајцаре,« пише Копитару, и моли га да јој буде мукает, и да јој кашто по неколике форинте (25. марта — Преп. [, 179.

1 Није му их вратио ни у јуну 4821, већ му тад пише и моли га да му да још 100 дуката да наштампа једну лепу српску књигу. »Такови родољубац и бољар као што сте ви може то учинити; а зашто мислим да се не бисте кајали; зашта бисте с тим учи= нили и роду ползу и себи чест и славу а и мени помоћ, Ако то неће, већ жели новце, вели му да пише архим. Феилиповићу да му он плати тај дуг. Као што му је обећао у Бесарабији; ако пак овај то не учини, обећава да ће гледати сам да му плати, ако се откуд помогне. (Преп. ТУ, 7677». Вероватно тај дуг није никад ни вратио.

2у Да се спремао на невраћање, могло би се закључити и по томе што и њега у

предговору помиње међу добротворима Речника, не наводећи суму коју му је дао. —

Гр. Сп, Ц, 20.