Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ПЕТНАВСТА | 208

4. — »Глас Народољупца« од Л, Мушицког. — Још у “новембру „89 г. писао је Мушицком да му пошље фртаљче шљивовице, ако жели да од пријатеља добије непријатељску рецензију. Него вам то унапред кажем (као што и сами знате), да ја не умијем валити него само кудити и подемијевати се; а валу ћу оставити већим рецензентима, као што је Копитар. А и то само ћу вам рецензирати сшвар и језик, а у поезију нећу да-се мијешам.« Мушицки му је обећао послати. Вукму је послао рецен= зију 8 марта 1820, и вели ако није рад да се штампа, а он да ту оду препева и да у будуће нигде више не буде тога на што се у рецензији виче. »Тај · је трактат Копшшар саставио, а ја га ево потписујем. (Сад избирајте, или волите мир или рат! Вама, у оваквим стварма, не треба ништа опростити; једно вас ради и ваше чести, и живота ваши ода; а друго ради напретка књижества нашега да нам не саблажњавате наши гољуждраваца.« Преп. 11 239, 241, 255».

Рецензију почиње с хвалом Мушицком да се његове песме одликују од свих данашњих стихова и поетским духом и новом «Хорацијевом) мером, али то оставља да цене други -вештији од њега у томе послу, а он ће да говори само о језику и о сшвари.

Цела прва половина песме — вели — говори о словенском и српском језику, и казује како треба писати. Може се писати и једним и другим, јер нити је словенски само за цркву, нити српски само за колибу; може се дакле писати и словенским, а српским се за народ мора писати. и славенским језиком »проста глава просто пише«: Е

»(Солозђ намљ рбчш, месли есу лепе, >А лепоте нема рбчБ! = (Само их не треба мешати: »Необмчанна смфса на што! »Данмо предфлљ свакомљ свои.«

И према тим његовим речима прелази на критику језика, и ређа много примера недоследности у ортографији: лепе, лепоте — липа, смђсев, вбра; угрелћес — разсћанннм; оће — ходђ; и т.до или ме= шавине словенске: столпђљ, мечљ, кровљ, вождљ; Черногорца поред Чарна Гора; грлити, трчим и т. Д. поред, Серблљи, твердљ, перси и т. д. »Гако би мјесто безмездну требало казати безмаздну

(као што стоји и у поученијама штампаним у Бечу 1794. године с бла= гословенијем архиепископа и митрополита Карловачкога, н,п, пи судљ безмазднни; такођер и савђстви савђтљ; па још то није писао когођ, него архимандрит Раић; и не само што је наштампао с благословенијем архиепископа и митрополита Карловачкога (два пута понавља, јер је то био Стратимировић), него је писатељ и дар добио: од Леополда |. златан крст, а од митрополита 100 дуката;.« Замера му што је често употребљавао вљ место у. »Овђе може рећи Г М. »Али би са у био један слог више, а мени више није требало.« Шта ми маримо за његове слогове и стихове! то је његова брига; за то тражи бесмртну славу: а кад би ласно било стихове писати, какву би онда