Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

204 ОДЕЉАК ТРЕЋИ

поета имао чест! (Србљи у народним пјесмама имају неколико десетина иљада стихова, па нигђе немају вљ, тако и он нека гледа те се помажа

како друкчије; само нека рече: Нећу вљ «Необичанна мерзка смћса на што: па ће ласно наћи како ће се помоћи. На шта је мјеста Клопштоку сметало дег, де, Ча5; 1ећ ћађе, зећђрп и т. д. и Волтшеру, Је, Ја, је, мопзи т. д, и Тасу 1, Ја и т. д. Копитар!у, али они то нијесу

смјели да изостављају по својој вољи и ласти, него су се помагали према својим језицима (зашто писати стихове грдећи језик и чинећи му неправду, није велика мајсторија;.« Навео је још доста других примера, где је стиха ради сакаћен језик, и смисао остао нејасан.

_Прелазећи на сшвар зауставља се на стиховима у којима Мушицки осуђује »тцетнни ратђ« око језика и писања, јер где се два боре, трећи се радује; рат међу браћом руши дом; треба се прво споразумети па радити оно што разум налаже. Вук вели да су ове мисли погрешне и противуречне. Рат у књижевности не само да није »тцетен« него је од велике потребе и користи, особито у почетку књижевности као што је код нас. У томе рату не само да се трећи мора чему научити, него сем ствари могу и морају научити, па зашто се не би борили; Како се може рушити дом кад се боре зато како ваља да га сазидају. ИМ он вели да се прво треба споразумети, али ако луд неће да послуша, већ место каменог зида хоће да оплете плетер од прућа, или да дом начини од прошћа и да га улепи балегом, или да постави темељ на песку, или вели да га никако не треба градити већ разапети чергу, или се скитати по туђим кућама; шта онда треба да ради паметан; — (Оно што му разум налаже, — Па то је онда готов рат.

За стихове, где Мушицки вели да граматичари треба да покоре своју ћуд вечном благу, јер посте и беседници могу њима давати законе а не обратно, Вук вели да ово колико што није истинито, толико може бити и штетно по књижевност. И сасвим по Копитару «в. горе стр. 35»

одређује задатак граматичарев: »Граматик је какогођ историк свога времена, или штатистик, који описује ствари онако какве су; његова је дакле највећа дужност и заслуга, што више може да позна језик, и да га вјерно опише какав је («не дајући закона никомеу. Како може дакле сад граматик покорити своју ћуд благу рода: Какво ли је то благо рода, које изискује, - да граматици не описују језика какав је, него да лажу '« Ако песник и беседник знаду језик, не треба им ни граматичар ни граматика, а ако не знају, морају сићиу народ или узети граматику да га науче. »Како могу сад иоеша и вишија давати закон граматику, или управо рећи језику 2... Истина да су н. п. Виланд, Гете, Шилер и друге славне Њемачке посете млого помогли Њемачком језику, али и то треба знати да су те поете знале и своју народну граматику какогођ и поезију; а у нас су сви списатељи поеше и вишије, а граматике не зна управо «готово»

ниједан! (него по своме вкусу дају закон језику !у«

За стихове »Свђтљ хвали вншшу классу нашег рода, — Ал' на просту баца срамљ,« Вук вели: »Ово је по нашој мисли управо наопако речено (и истинито). Просша класса народа нашега ст. ј. она класа, која у данашње вријеме народ саставља) не уступа ни једноме од 5 или 6 себи оближњи народа ниу разуму, ни у пошшењу, нити и у каквој другој