Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ПЕТНАВСТА 205

добродјетељи сто свједоче сви људи, који су виђели и познали народ нашу; а вишша класса (премда би јој, се могло изоставити једно ши с2) онакова је као што се одрањује, и у каквом стању живи. Ако простој не чини срамоте, чести сувише не чини нигђе.«

Примивши ову рецензију Мушицки му одговара да ће му »одгу= дити,« и мало доцније: »На рецензију ћу удовлетворително одговоритљ.« ФПреп. 259, 260). Мушицки је заиста извршио многе исправке у језику, колико је год могао стиха ради сто се види по издању од 1838 године), а последње стихове је сасвим изоставио.

Иако по Вукову тражењу није послао тако поправљену да се штампа у Новинама, Вук ипак није хтео штампати рецензије, јер није хтео вређати Мушицког. Она је нађена у Вуковим хартијама и биће издана у Грам. Сп, књ. ТУ. (Бранково Коло 1897 бр. 39 и 40.

=. — Примјечанија на преводе г. (доме Љубибратића, и на примје= чанија на њих г. Станимира Живковића. Фр. Сп. П, 957.

Кад је Видаковић дао други оглас на Ш, књ. Љубомира, онда Б. Магарашевић. »управо њега ради« преведе из Виланда и Јунга два чланка и пошље уредништву Српских Новина «бр. 92 и 102 г. 1819.

У оба се чланка говори о надриписцима, и о правој злоупотреби писања и издавања књига. Виланд вели: »Художсесшво писања јесш, као ш сва друа благородна худо»сесшва, сад у наша времена бедно само рукодељије пи посао прсшију шосшао, за које равно толико ума треба, колико за преслишу. ООтпре су писали просвештени само Умови, који су се о том највећма трудили, да испитају шта је истино и добро, шта бла= городно и лепо... А сад; (О! сад нам неки пише, да се списатељем назове; неки, јер је писати мода; неки, јер га прсти сврбу; а неки, јер ништа друго не зна. — Да и гдиког глад натерује, а гдиког бестидно користо= љубије; накратко, шко другог занаша нема шај је Пасашељ или Списашељ.« А јунг вели да намера пишчева мора увек бити врло важна; ако у спису нема ништа друго до оштроумља, боље је спалити га, него из= дати. »Мисли могу добре бити, но зато не заслужују свагда, да се печа= тају. Котод пише, шај преважсни и пречесшни харакшер на себе узима, он се целом свешу за учишеља намеће, и бесмершну славу за награду своју шштше. Ма што би когод цео човечески род и позвати усудио се, да га с вниманијем саслуша, кад га не би умео чему одвећ важном и одвећ лепом научити, Обраћајући се писцима вели: »Ни једну погрешку не извињавајте; она ће вам срамоту и јед причинити. Буди како она лепа била, једна само погрешка више вређа, него што нас двадесет лепота наслаждавају. Наше стољетије велике точности изискује. Наши списатељи треба да знаду, да је цело дело мртво, ако је једна само част у њему недостаточна... (От великог вашег бесмртија намјеренија, нека вас садашње време нипошто не отврати. Не пишите само за једну нацију, него за цели човечески род. Простирите ваше мисли и на најпозније потомство, и с гордим честољубијем обимајте цели земни круг... Но како се к овом долази! Ево како: Машерија дела шреба да је вамсна, њено предложсенаје силно, шшил јасан и с важжносшију блалотласан, план просш и лако испослован, наравоученије ошуд побудишелно, а списашељева душа боожесшвена.«