Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

206 : ОДЕЉАК ТРЕЋИ

Да би отклонио од себе сваку слутњу да је он преводилац, Мага=

рашевић је узео Копитарев псевдоним: Тома Љубибратић, којим је Копитар потписао своју рецензију на Чапловића, и још два чланка доцније.

Шаљући овај превод уредништву, Магарашевић у спроводном писму вели, да је читајући у новинама огласе о новим српским књигама сетио се да међу својим хартијама има један превод, који му »се за нашу са= дашњу литературу и њено напредовање колико приличан, толико нуждан« учинио, и шаље му га да га наштампа. — Гим поводом у једном друштву у. Новом (Саду, где је био и Магарашевић и Видаковић, водила се пре= пирка, да ли се то што траже Виланд и Јунг може применити и на срп= ску литературу или не, и једни су тврдили да може и да треба, а други су били противног мишљења. а

_ После неколико дана дође Магарашевићу »један брат, који је Доми= нуса (Видаковића) почитовао,« и донесе му шта је против тих превода написао, питајући га да ли би то послао у Новине. Кад му Магарашевић то одобри, он га замоли да он то препише и у Новине пошље, што Ма= гарашевић и учини. »ССве сам то из јаки причина радити морао — пише Вуку —- јер сам хотео, да се не чује, ко је тај Љубибратић,« «Преп. П, 480, 4857. |

Та »Примјечанија на преводе Г. (Зоме Љубибратића« изишла су у Новинама 1820 г, ббр. 5. — Гр. Сп. П, 92). под потписом Станимира Жив= ковића. У њима се вели да се начела Јунгова и Виландова не могу при= менити на нашу литературу, јер ми имамо врло мало писаца, и да они не могу пазити »на најмање тонкости језика, зрамашике, шштпла и машерије, « већ се морају трудити да се пиросшоши допадну, »да га ова радо чита и хвали« а кад се умножи и број писаца и број читалаца, онда ће се и на то морати пазити. »За сад... велимо, нека сваки пише, ко пиисаши уме пи хоће; кад они који би и могли и умели ппсаши, за то ни најмање не маре: ми и барем на средини не видимо... Ко мало има, мало може и дати! Благородно је с братом својим и најмање добро де= лити! Ал“ кога за то исто душе благородије презирати, псовати, или осуђиватм, то би одвећ гадно и презрително билој« ит. д, ит, Д.

На ова »Примјечанија« одговорили су и Магарашевић и Вук.

Магарашевић сматра да је Станимир писао иронију, а не озбиљан чланак против Виландових и јунгових назора о писцима, јер не може се замислити да паметан човек може озбиљно одобравати неспособним пис= цима, да којешта и којекако пишу, и да они тиме чине какву корист народном просвећивању. Али ипак, бојећи се да ово заиста не буде искрено убе= ђење пишчево, и да се тим какав полетарац не охрабри, хоће нешто да му одговори. — И њему је, вели, позната велика разлика у литератури и књи= жевном језику између (Срба и Шемаца, и да је наша литература тек у зачетку, али опет »треба таки с почетка забранити, да нам не пише сваки по своме вкусу, нити себе за учитеља... издаје, док се сам не научи. Треба сваку погрешку примечавати, исправљати и крајња средства упо= "требљавати, да нам списатељи наши не обезобразе, и награду за то ишту,