Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ПЕТНАВЕСТА 207

што нам опште дело кваре... Боље је да ни једног списатеља немамо, нег да само рђаве имамо! Боље је, да за нас нико и не зна, нег да нас само с рђаве стране зна« и т. д. јаким разлозима обара Станимирову родо= љубиву добродушност према писцима незналицама, који су само од штете, а никако од користи. «Дод. к бр. 17—20 Ср. Нов..

Разуме се да је Вук био потпуно на страни Љубибратићевој, т. ј, за принципе, које су истакли Виланд и Јунг. (Он се чуди (Станимиру како је могао рећи да код нас писац још не може имати пред очима савршен= ство у свом делу, и пазити на најмање танкости језика, зрамашике, стила и материје, већ треба много више да се труди како ће се допасти аростоши, да га она радо чита, разуме и хвали, јер је ње највише, и кад се та маса просвети и књиге почне више читати, онда треба од писаца и то тражити. (Он вели да сваки писац, ма чији он био, мора пазити на језик, трамашику и сшил.

УООн мора једнако имати пред очима савршенство у свом ђелу, то јест, мора се старати и трудити, да оно буде са свим савршено, а оно ће и онако бити савршено, колико је мошјће. (Он мора пазити и на нај=

мање танкости језика, зрамашике и штшила, па ће се и онако у том сачувати од погрјешака, колико буде могуће.« Признаје да није тако лако нашим језиком писати као немачким, где су све речи претресене и означено им место, али мисли да ће се и Станимир сложити с тим, »да садашњи наш списатељ а; мора знати: склањаши сва имена и мјестоименија; 6) да мора знати спрезаши глаголе; ву да мора знати по Српском синшаксису из ријечи разговоре састављати,.. г; да мора имашиа шврду и посшојану једнакосш у писању ријечи,« међутим »Бог зна били се који гођ могао наћи да то зна, ба камо ли сваки да зна),« Ако не верује, упућује га да прочита у додацима бр. 93 и 94 (Српских Новина од прошле године »Моју просту жељу,« и »Гимназију Новосад= ску,« и ређа масу примера, у којима се греши против горе истакнута четири захтева, па додаје неколико и из сама (Станимирова чланка. »Никакав мајстор не ради свога заната, незнајући шта гради ни како гради: н. п. никакав кројач не узме ножице у руке, па да комада чоу, незнајући или ће од они комада бити чакшире или долама; него најприје узме мјеру, или представи у уму своме, какву ће аљину да кроји, и каква ће да буде (оће ли бити уска или широка, кратка или дугачка;, па онда узме креду (или угљен) и конац и аршин, те измјери и назначи, куд ваља сјећи, па онда сијече; па послије кад стане шити, не шије концима, какве руком напипа, н, п. сад црвеним, сад жутим, сад бијелим, сад зеленим; нити шије један рукав с поља, а други изнутра; нити изврне један комад чое на лице, а други на наличје; нити удара пуца каква напипа, н. п. с једне стране бијела, а с друге жута, а око једнога џепа црвена, а око другога црна: него гледа да је све једно према другоме. Тако сваки мајстор свој занат ради, тако треба и списатењи да пишу. Какогођ што списатељ нај= прије ваља да представи у уму своме шша ће писати; тако ваља да пред= стави, и како ће писати. Ако списатељ не зна добро језика, а језик нема написани правила, он ваља сам за себе да и постави, па пишући тврдо да и се држи, н. п. ау (Он се мора сам са собом договорити, којим ће нарјечијем писати, и ту ће одредити «будући да говоримо о нашим спи=