Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

208 ОДЕЉАК ТРЕЋИ

сатељимау, шта ће чинити с оним ријечма, које се у Славенском језику пишу са ћ; ако ли неће да пише ниједним народним наречијем, него оће да се приближује к (Славенскоме, и у том да постави правила, и тврдо да и се држи (зашто како нема никакви правила, онда је по правиламљ бабе Смилинљр. 6) Мора да избере, или ће имена склањати и глаголе спрезати по Српској граматици 6т. ј. као што се говори), или по СЛлавенској, или по Руској. ву Мора и за најмање ситнице да се договори са собом, и да избере што мисли, да је боље и правије, н. п. оће ли писати х, или не ће; оће ли писати 6, или не ће («па ако избере да пише м, онда

ваља да научи ђе се пише, да га не пише мјесто и, н. п. зима сазн= дати; а у другим ријечма опет да пише и мјесто н, н, п. четири, мисли итду; шта ће чинити са ријечма, које имају бр, вр, гр, др жр, зр, кр, мр итд. н, п, или ће писати крв (као што се говори, или «по Руски» кровљњ, или ће (по своме приближавању к славенском језику) кервњ; шта ће чинити с ријечма које се свршују на ац и ак, н. п. или ће пи= сати кривац, или кривец; чворак, или чворок, или чворек; шта ће чинити с ријечма, које у данашњему Славенском језику имају ла, а у (Српскоме е, н. п. клатва или клетва; има, или име; свазати, или свезати итд.,.... он треба у своме писму да има правила макар каква, па ћемо се послије ласно разговарати о доброти и о ползи правила. А који списатељ у своме писању нема никакви тврди и постојани правила, онога треба рецензирати као ђака бабе Смиљане, макар он о каквој ма= терији писао.«

(Он не верује да је оно што се простоти допада, што она разуме и радо чита у исто време и корисно, већ се слаже с Виландом да треба писати како ће се допасти људма који ствар разумеју, па макар данас не било у народу ни по један на сто хиљада. Понавља, донекле истим речима као и у писму Мушицком, да треба писати за потомство.

Што Станимир вели да је наша литература још дете у колевци, и да тела и проговара, и да мали број наших писаца не треба оштром кри= тиком с очију напасти «као и Видаковић, в. горе стр. 150), и од њих тражити оно што само велики умови у изображеном народу набљудавати могу и морају, већ нека пишу како умеју, па ће се временом и боље писати Вук признаје, »да је наша литература дијете у колијевци, које ваља пу= стити да протепа; али мало дијете међу тепавцима може остати тепаво до вијека. Већ нашој литератури има 37 година, па је још у колијевци, и тепа једнако!« (О односу између писаца и критичара у главном понавља оно што је рекао у критици на Љубомира. (Од критике не може бити штете. »Ко се боји врабаца, нек не сије проје.« Правом писцу свака кри= тика, била груба или учшива, добро је дошла, средњем је мила само учтива »а рђав списатељ не ће никакве рецензије, и каже, да и се не боји, да они из зависти и пакости рецензирају« (алузија на Видаковића). — »И

Виланд је писао како је умјео, и сваки пише како умије; али који добро не умије, он не треба да се срди, кад му кажемо -да не умије, него нека

учи, или нек престане друге учити ономе, што ни сам добро не умије,«

јер иначе неће бити напретка, већ ће се и други од њих кварити. (Станимир се нада да ће од новоподигнуте Новосадске гимназије и

од Педагогическог заведенија доћи полет српске литературе, који Карло=