Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ПЕТНАВСТА ОЈ | 209

вачка гимназија није дала. — Вук сумња, јер је и Новосадска гимназија уређена исто онако као и Карловачка, и оне су само по имену српске, и да се у њима ништа српски не учи. Пре би се то могло очекивати од Педагогическог заведенија, пошто се у њему ради на народном језику и за народне школе, само би се ваљало постарати да се и школске књиге

напишу на српском језику, »да и код нас већ једанпут престану ђеца учити читати из часловиа и псалшира, зашто су то књиге, које не разу= мију ни кр. директори, а камо ли сеоски и варошки учитељи... Ако тако узради педагогическо заведеније с његовим кр. директорима, онда ће се одма, за неколико година, познати на литератури Српској. Али би опет млого лакше могао то учинити Господар Милош Обреновић у Србији, или Пешровић у Црној гори: зашто је овђе њива зарасла у коров, па

треба млого труда и времена, док се окрчи и очисти за право сјеме; а онђе је њива чиста: само потребује мудри и поштени посленика, да по= сију чисшо и здраво сјеме« За литературу би, вели, још корисно и по=

требно било »да се прими какав човек, да "штампа књиге о своме трошку за трговину ст. ј,. да постане Меесег као у емачкоју,« и ређа све ко= ристи које би отуда имао и он, и писци, и публика. Мисли да би за тај посао био најприличнији Давидовић. (Гр. Сп. П, 92—106,

Вук је тада предлагао и Ј. Гавриловићу да се тога посла прими, и овај му је одговорио да би му тај посао најмилији био, али за то нема потребног капитала. ФТреп. Ш, 255).

6. »ЛТеколико ријечи о језику у првој књижици Шрекове Историје« од Јов. Берића Фр. Си. П, 107. — Како је у бр. 23 Новина Срп= ских казано шта има у овој књизи, то њему остаје, вели, да напомене »неколико ријечи о језику Сжелећи, да би се Г. Берић у напредак могао пол= зовати у осталим књижицама).« — Књига је наштампана црквеним словима, па су узета и она, која су Руси и у црквеним књигама избацили н. пр. оу. »Баш и Ћириловим словима да успишемо књиге, морали бисмо и из њи језику нашем непотребна слова избацити «као и Руси што су чинили у фажданскима), а потребна према језику нашему додати (као и стари наши што су почели чинити прије неколике стотине годинау« И нама и Русима непотребно је 5 и у, а нама је непотребно и |, у, н, и при= води примере неправилне и неједнаке употребе тих слова код разних пи= саца и самога Берића, и кад »наши најученији људи не знаду ђе би тре= бало писати 1, ђе ли и, ђе ли м, ђе ли у... зашто без невоље да се срамо= тимо, и ђеци Српској да намећемо на врат јарам, који сами нијесмо кадри носити! Без невоље велимо за то, зашто кад би било нужно и потребно тако писати, онда бисмо казали, да се мора учити, не гледајући је ли тешко или није« Приводи пуно примера: недоследности у ортографији, мешавине словенских и српских облика и гласова, погрешака у српским облицима и у синтакси, погрешног писања туђих имена, непотребног употребљавања туђих, особито словенских и руских речи и неколико погрешно српски преведених израза. Нада се да ће у осталим свескама унети и Српску Историју које у Шрека нема по Рајићу, и довести до