Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

216 ОДЕЉАК ТРЕЋИ

нике поплашто и са нбговом огорчто, пак зато морамо у крао сфдити с миром, док се мало жубор онап неутиша.« Нека изиђу, вели, са својом бољом граматиком и ослободе и ублаже читатеље, које је он својом рђавом огорчио; оне ће сад још већу цену добити, кад се упореде с његовом рђавом,

Али се зато силно окомио на Куцкала, »што он понајвише свједочи оно, што сам ја већ одавно казао (премда се, као стар човек, стидио то признати; и моје мисли и ријечи толкује,«

Две трећине Куцкалова одговора Вељку посвећене су теориским пи= тањима: о постанку књижевног језика, о његову одвајању од говорног, о граматици, и о народном језику у књижевности; а једна трећина старцу Вељку, баби Смиљани и Вуку и његовој Граматици.

Сваки народ, вели, у почетку пише онако како говори, али се у току времена начини разлика између говорног и књижевног језика. То разликовање састоји се само у томе што је народ за нове мисли добио нове речи »ил саставланђем Ст. ј. грађењему ил изводенфм ил преводенђм од слога до слога н,п. зизртао подозренје«; што је свој књижевни језик по примеру списатеља паметних народа згодније наместио и уредио; што га је од туђих речи очистио и бољим заменио; »што ве из други обрађени езвка целе говора начине превео, и тако свим тим езнк свон, с те стране, обогатјо, изобразјо и полепшао.« У граматици пак ништа се ново не може, нити ће се моћи, увести, »Склонћија, спреге, сачинћн!е оно исто до века остае. (Ср ово све с народом заедно у едампут постане, и никад се више не мени.« Зато сваки народ у почетку писања може и мора да буде без написане граматике, јер ако хоћемо да она буде савршенија и потпунија, мора се »не само из беседног, тего и из писменог езвка правити. «

Вук му с правом одговара да се превођењем целих начина говора из туђих језика свој језик управо квари, и да се зато у појединим јези= цима указује на такве преводе као на терманизме, јелинизме, јевреизме. Ако би то било добро што он вели, онда не би имао право онај што је Мразовићу замерио да је рђаво превео из Овидија »Кто страшливви при= лбпчиву болћзнб неббжа« и што он замера преводиоцу Орација што је рекао »бурго бфжа,« јер »латински је језик »обрађен«, а Овидије и Орације »списашељи су памешнога народа; па кад они тако могу рећи у Латинском језику, зашто и ми не би могли у Српскоме и у Славенскомеј Признаје да се језик паметним превођењем може сила обогатити, али не овако као што он предлаже. Пита, зар се језик и сам по себи не може изобразити и улепшати, као што се могао и јелински без превођења и угледања. |

За непроменљивост граматичких облика вели да их не може мењати ни он, ни Куцкало, али се у дугом времену мења. А како Куцкало каже

(н. п) »Нијемци су и Грци прије двије иљаде године склањали имена и мјестоименија, и спрезали глаголе и говорили као и данас!! Тако су Авраам п Исаак морали Вврејски говорити као и (апустол) Пешар и Павле,