Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

255

ГЛАВА ПВТНАВСТА | 51

а ова двојица, као и данашњи Чивути!!!« Да Куцкало то не каже »ја би му казао, да је дросу, говору, молу, раду «мјесто дросе, зоворе, моле, раде), постало од скора, како је народ своје књиге и књижевнике добио; али по његовој лођици и граматици тако су Срби говорили још прије Ћирила и Методија (а што у Србији ни данас не говоре, ваља да је све пренијето преко (Саве и Дунава; — то по Куцкаловој лођици може поднијети).« Вук нема право што вели да су облике држсу итд. унели у народ књи= жевници и књиге. Го је једна од оних промена »у дугом времену,« само није захватила цео народ, већ један крај, и књижевници тога краја унели су је и у књиге. А на непроменљивост облика могао је Куцкала навести сам Вук, који је у предговору Речнику рекао »да је народ Српски прије пеш сшошина тодина говорио као и данас што говори,« па је то поновио а у писму Фрушићу. (Фр. Сп. ПЦ, 165.

Исто тако Вук нема право што замера Куцкалу, који вели да гра=

матику — у опште — треба писати и из писменог језика. »ИЛз овога би човек могао рећи, да Куцкало не зна управо што је граматика; али нек се тјеши, што није сам; зашто у нас има и више оваки стараца, који мисле, да се у граматици пише какав би шребало језик да буде; а не знаду, да се у граматици само описује какав је језик. [ако би права гра= матика (н. пу Елинскога језика могла бити савршена и потпуна прије Ћеркопа и Кадма, као и послије Ллашона пи Арисшошела« — Истина је да би обе граматике биле потпуне и савршене, али оне не би биле једнаке ни међу собом, ни са граматиком направљеном по списима Пла= тоновим и Аристотеловим. Писмени се језик у извесном времену фиксира и умртви, не развија се даље; док се говорни језик непрестано мења и раз=

вија. Отуда се у писменом језику задрже неке особине, које се у говор=

ном промене, или сасвим изгубе, и кад се шада пише граматика књи=

жевног (писменог) језика, не може се оснивати на народном говору, већ на писменом у сразмери у колико је писмени језик различан од говорног. Куцкало је несумњиво на ово мислио, али ту разлику Вук није знао.

Даље наставља Куцкало, како се ни учени у почетку не слажу у свима граматичким питањима н. пр. шта треба одабрати од онога што народ двојако употребљава, и да ли треба писати по изговору, фонетички, или оставити корене гласове, етимолошки. Али »осим овога рата књиж= нога, кои ће скоро сам престати, рађа се друпи сасвим безуман, изли= шан и кнвижеству нашем шкодлњив, кои ће подуже тралти, ал ће се наппосле са славом србског езика свршити. та се, срамота е већи казати, ал се још пвта, коим ћемо езнком за Србе писати. Какогод што бн, меслим, лудо бмло пвтати, како ћемо са Србима, кои само српски знајо, говорити, тако е и ово.« ИМ свом силом и новим аргументима за= ступа српски језик против словенског, а нарочито против мешања српског и словенског језика »и тако трећи нети езнк правећи, од кога ништа гаднје бнти не може,« _

Вук вели да ако икакву власт књижевници у језику имају, то је у томе да одабирају из народнога говора оно што је правилније. За примере које је Куцкало навео вели да »курјаци (мјесто курјакова) може се ђештшо