Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

-226 ОДЕЉАК ТРЕЋИ

ским неколико пута. Добровски није био тога мишљења, већ напротив, да су Срби променили а на е, ослањајући се на најстарије рукописе у којима се налази л (т, ј,. по руском ара не е. Вук је остао при своме мишљењу, да (Срби нису променили ал на е, »него, или да су Руси про= мијенили е на а, или да јејошиу ТХ. вијеку било обадвоје, то јест: у Српско-=Славенским књигама е, а у Руско-Славен= ским а.« Разлози су му зато били: 1 (Старословенски језик зовемо онај, на који су Ћирило и Методије превели црквене књиге. Ако су они били Грци Солуњани, морали су научити онај језик, који им је био најближи, и то је бугарски или сраски; ако су били Словени, били су Бугари или Срби; а ако су јошу Цариграду почели превођење, јамачно је језик опет био бугарски или сраски. 2) Да су Срби у првим црквеним књигама имали кназђ, има и т,д, они то у писању не би мењали, ма како се говорни језик мењао, зашто других књига нису имали, него су из Светог Писма учили читати и писати, Бар би кнезови народни у својим потписима и печатима задржали свету реч, као ште су је имали њихови оцеви и дедови, а свуда је међутим е како у рукописима, тако и у дипломама, натписима и записима по црквама и у старим штампаним књигама, % Истина да не знамо за старије српске рукописе од ХШ века, али су опет сви старији рукописи из Х! века писани у Русији. Руси су пак, као што је познато мењали црквени језик према своме, и међу осталим доказима за то при= води речи Јована ђака, писца ЈИзборника Светослављева, који каже да му је заповеђено да промени речи, само да онај смисао задроси. Најстарији пак српски рукопис, Шестоднев Јована Бгзарха, од године је 1265, (из ци= тата које из њега приводи) види се да има свуда е. Гим се потврђује да су Срби 190 година после најстарије руске књиге говорили и писали само кнез, клетва, ме, те, се, писаше, т. ј. пре 556 година као и данас што говоре. Ко сад може доказати да се српски језик за 190 година (из= међу 1073 и 126% могао тако изменити, кад је исти онакав данас као што је био 1263 године. И 4), што је најважније и најприличније, »Може бити, да Славенски језик ни у самом почетку своме «а. ј. у1Х вијеку) није био у књигама један и једнак свуда.« Ако је језик којим су Ћирилоим Ме= тодије почели у Цариграду преводити био бугарски или сриски, кад су дошли у Панонију а Моравску, без сумње су почели преводити на Мо= равско наречје, јер је лакше било то њима учинити, него да Моравци уче бугарски или српски. Кад се Ћирило после четири године вратио у Бугарску да крсти Бугаре, онда је опет морао преводити за Бугаре бу= гарски. Методије пак, оставши у Моравији 30 година, јамачно није више преводио ни на бугарски ни на српски, већ на наречје оних народа међу којима је живео. »Тако су у самом 1Х вијеку могла (и морала; постати два (Славенска превода од Ћирила и од Методија. Истина да се онај њиов први почетак морао узети за темељ, зашто су се око њега највише морали намучити, док су се упутили; а по њему је послије лакше било преработавати на друга нарјечија. Али опет и Ћирило вративши се у Бу=