Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

5 ГЛАВА ПЕТНАВСТА 229

рочито је много правописних исправака у илирским речима, јер су, изгледа, биле писане латиницом, по ондашњој ортографији у Далмацији, па су рђаво преписиване ћирилицом. Меке од њих, које пре није чуо, није умео ни погодити како их треба исправити «н. пр. парчина м. пржина, чалљђ, место жал и т. ду, а за друге вели да их није чуо (ни. п. кук, стабар и т. д>, а доцније, у другом издању Речника, унео је већину њих.

| српске и бугарске речи писао је својом азбуком, по херцего= вачком изговору, а у напоменама је готово увек ставио како је по сре= мачком и ресавском и »шокачком« (икавскиу. Дакле вратио је и икавски диалекат који је из Речника избацио.

Бугарске речи и превод јеванђеља дао му је један исти Бугарин, а песме други, оба из Разлога, који из скромности неће да се именују. Али ће то бити по свој прилици Марко Ђорђевић и Панта Хаџи-=Стојило. (Преп. [, 207. У поговору вели да је погрешио што је бугарске глаголе ставио у неодређеном начину кога Бугари немају. »М ту сам ја више крив, него онај, који је ријечи преводио; зашто је он свуда био написао најприје суштествително од глагола, па онда наклон. неопредј.; а ја ми= слећи да је једно сувише, изоставим боље, а задржим зоре Ј« Да је знао писао би, вели, у вр. садашњем.

ЈУ.

Одзиви о овим радовима. — Одликовања од страних учених друштава.

Разуме се да сви ови Вукови радови нису могли наћи код српске публике онај одзив који су заслуживали, јер, поред страха од митропо= лита Стратимировића, поред зависти на слави коју је Вук на страни стекао, све је ово за њих било и сувише ново, и сувише радикално, и сувише различно од онога што су они научили, и како су се васпитали. Чак и после Вукове критике на Видаковића, и после изласка Речника и Граматике било је међу професорима и патронима Новосадске гимназије који су заступали: неки словенски језик, неки славеносрпски, неки српски, али не по Вуковој Граматици; а било их је, на жалост, и таких, који су говорили да не треба ништа писати. »Шта смо ми у Маџарскојг Ако себи срећу желимо, то треба да на нас, и на наш језик «јер цркву наш цар, као и другим нацијама допушта; са свим заборавимо; ми смо је= данпут Маџарској инкорпорирати; по њиовима законима се владамо, њиов дакле језик и обичаје да примимо, и све, чим се сад од њи одликујемо, са свим заборавимо; што то брже буде, то ће за нас боље бити.« Преп. П, 475). Поред оваких било је и искрених и осведочених патриота који су били заштитници словенског језика, као што је С. Текелија који је до смрти остао његов ватрени бранилац. Кад му је Вук послао други оглас о Речнику с пробама, он му је на сваку реч дао своје напомене и исправке, од којих је Вук само две примио «уз чиншши додао је четврто значење: чиниши жешшо, и уз шарка, додао је шарке Фр] Тћигапсеј.у Кад је Речник изишао, на питање Вуково одговорио је да му је свој суд