Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

980 ОДЕЉАК ТРЕЋИ

раније рекао, а »предпоставлбнаже сем“ нфкал граматика может бнти другим болше бУдет вкес“, нежели мнћ,« А мало доцније (6 јула 182% врло јеоштро и с презирањем говорио о целом правцу Вукова рада. »Кассателноже книжества нашег“, чрез кое мните, ак“ наши лоди помош Ооказивајо, бвти может, ибо и аз изповфдати имфио, аку ве с“ друзи ва= шими не малујо азвУу книжеств“ нашем“ принели есте, но аџоћ ћопипе5, јој зептепнае, аз мио лаку и сје из народолобил произходит; прочи каж= дви народ имђет свои прости азвк, емуже простал ег» мати в. лонђ своем обучила, и ученми, егоже учители в школах обучавот, посем“ ученњи лоди должни водитиса; правда ако он предблан ест на СЂверни изговор, но тои уже так» нам предаетса, таку ем“ учитса, слфдова= телно нам вебм Славаном луче естб едвнаго држатиса нежели 10, и таку из едмнаго народа :о дблати, и аце воини, преселенја, смбш с“ другими народми неученнагу человфка в' езвшћ ег» сматоша, то должни тви, иже ученим себћ чтет, смитен народ изправити, и не погрђшенџо ег» слбдо= вати, и что хУже тог“ естњ, ученни свои азнк опорочавати и чУужим нарфчти; и в других народах в школах учетса ученом“ своем“ азнк“, доика егу не пћвает, чегу, ради ми пренебрегаем; но мнђ кажетса шо здб повфст лисаи гроздил мфсто имђфет. Прочем аз книжество 4 народо= лобил раздћлајо, сте во вами почитако, оное презирао. (Са чрез вас по= звани опоманух, но ве азнка ради не гУубите народолобје, бУдет по= томци, иже цбнити, и вфдати бУдУт ученни азвк, и ваша труди, и т5м краснђе тал описати, аже без начертана ваших описати невозмоглибњ.« реп, | 495, 498, 499).

Међу оваким људма није чудо што Вук није могао наћи приста= лица. Магарашевић га, истина, уверава да он има у Новом Саду више пријатеља него што мисли, »Рјађо езе тим атак оппншп, један Плато ми је место свију. Мало је число који вам добра желе, но сви су отмени т. ј. наши Платониј« Али поименце му помиње само — Шафарика. Преп. 1, 474, 475».

И сами неки противници признавали су му да је добро и да је онако као што он ради и пише, али се нису усуђивали поћи за њим. Поводом н. п, критике на Берићев превод Шрекове Историје и сам је Видаковић, кад му је Магарашевић прочитао критику, рекао: »Лепо је све, његова су примјечанија добра, него му ортографија не ваља.« А Вујановски: »Ха, то је добро. Баш вала ономе ко је то написао. По ортографији судећи, биће Вук. Да нисам стар, и да ми није трудно писати, сам би му једно писмо писао, благодарио и опоменуо да никога не пропусти, да га не ишчешља.« Преп. П, 485).

Вук се радовао кад се појавио Магарашевић са својим Преводима и одбраном од (Станимира, па је био рад да и Мушицкога придобије. »Сад сам добио друга! — пише Мушицком. — Видите ли како се Љуби= братић брани! Сад још треба да ударите и ви, па одма да запјевамо: Нам“ бмизм олсун. (Сад је за вас вријеме; помозите да побиједимо ваше непријатеље; ни Бог се за вас не може њима умолити, него треба да и ви уплашите« У другом писму опет: »Зашто не бисте ви у Српским одама узели моју ортографију са свим; Кога се бојите, кад вам ум каже, да онако треба: Немојте мислити да ја нудим као Турчин вјером; ја не