Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

[ај] 55 [5]

ОДЕЉАК ТРЕЋИ

сам Шовковићева примјечанија читао; Што ја нисам могао или смео казати, а дигди, што ми није ни на ум пало, тамо сам видио,... Чеше се дикоји Н. Сађанин иза ушију. А и наш Краљевски» Др. (директор, Бајчевић! Да ли није оп Станимир правда се ди може, и колико више може; ал залуду слабо му се варба прима.« За критику на Берића вели: »Поздравите ми нашега Новковића; велика му вала, и прави турски аферим! тако ваља, нек знаду ко је Ненад, и нек виде, да се већ сад неможе писати, ко како оће и може.«

Био је задовољан и с одговором Гершићу: »Што онако Куцкала насапунисте, Бог нек вам плати. Ја вам само срдачно хвала рећи могу.

о је одавно старац Куцкало са својим Штипкаловићем заслужио. Право заиста Господар Милош вели: »Нема ништа без Ромога!« Јучер смо закљученије читали. Код мене је Доктор Живковић са својом госпом ручао, и то ме замолио, да вам од његове стране кажем, да му се од свега, што сте до сад овако случајно написали ово последње најбоље допада, и да вам не може довољно захвалити, што сте Господара Куцкала тако очеш= љали, као што његов карактер и директорски тон заслужује.« реп. П, 479, 495, 4929.

Фрушић опет, који је био сав уз Вука, није био књижевник, Чувши да ради на рецензијама, вели да је то веома корисно, и препоручује му да буде што оштрији: »Јербо је твој суд свуда врло добро пристао «соптрегеп|у, а глава нам је сила дебела, нити ћемо скоро опаметити се без укора, и гди мора бити, без ћушке. Н. п. Видаковић, реци слободно и Берић, близу и Атанацковић, а скоро и Давидовић шта су, и шта могу бити без тебе' (О мањима, ако ји још таки може бити, да и не трошим речи. Ту су ти Карловчани, Бојићи, Ивановићи, Станимири и др. Да виш онај ЈЉубибратић није невјежа. ЕЊегове смјесице прилично, и у некима добро гласе,« Критика на Берића допала се не само њему него и свима

који су је читали: »и ово је чудо мало, у толико више што сваки це сумња, да није из твога пера.« Преп. |, 642, 6457. Е

Занимљиво је да се Берић није наљутио на критику. »Код Берића сам ручао на Ивањдан — пише Вук Копитару — и ни мало се не срди на Новковића, него каже: »Гако и јест; ја о томе нисам ни мислио.« Он сам каже да су му Новковићеве рецензије очи отвориле.« Преп. 1, 178—709).

Исто тако нису били књижевници и други пријатељи Вукови (као др. Живковић, ]. Гавриловић, В. Васиљевић, Ј. Мостарски, А. Панић и др, те је тако Вук и даље остао усамљен. =

Народне Приповетке је и ]. Хаџић »с неописаним задовољством читао« Преп. ТУ, 257, а Новосађани »читају сви радо — пише му Магарашевић — али опет после куле! Зар није, веле, другог посла имао већ те гатшалице писати; Наопако да Н. Садско обштество, као највеће у роду, тон литератури даје. Морала би на земљи српској сама Поповина луда, и лажљива Адвокација растити. (Ове су класе у вароши најглавније, за овима се и друге воде.« ФПреп. ГМ, 499.

О писму Фрушићу нема ништа, а о Додацима Срав, Речнику само му Мушицки пише: » О Бугарском се језику добро потрудисте. Хвала вам буди од стране књижества нашег. Не мала је то заслуга ваша. Пошљите све оно Академији Россијској.« (Преп. П, 289. Ј. Мостарски му