Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

[65] | |]

ОДЕЉАК ЧЕТВРТИ

Међутим нашао је и издавача, Ђорђа Рајмера из Берлина, који је пре= дузео и једну књижару у Лајпцигу. Извештавајући о томе Вука, Грим му шаље један део рукописа, обраћа му пажњу на неке празнине и погрешке и упућује га да се споразуме с Рајмером о штампању и да прегледа ко= ректуру. реп. П, 6.

И ако је рекао да неће ништа мењати, опет је додао чланак о роду код именица, прерадио је одељак о придевима и увод о глаголима, изо= ставио је полемичке напомене, а друге неке довео у систематичнији по= редак, а неке опет допунио, Из грађе, коју му је Вук послао, израдио је одељке о предлозима, прилозима, свезама и усклицима,

__Вук је жалио што још више промена није учинио, »јер сте ви, вели, сасвим другојачи граматичар него ја.« Грим му одговара да то није учинио из два разлога: »у што је све ишло врло брзо, и 2; ваша је граматика, и ваша треба и да остане, и ја нисам смео мењати план,« али ће, вели, нешто рећи у предговору, јер га Копитар бадри, и ако што погреши, »нека ми — вели — слависти опросте.« Преп. |, 18, 26.

Граматику је заиста пропратио једним великим предговором. «Гр. Сп. П, 432). У првој половини предговора говори о Словенима уопште, о њихову географском распрострањењу, о хришћанству и о првој писмености, о источној и западној цркви и о утицају црквеног «словенског и латинскогу језика код једних и код других Словена на употребу и развитак њихових књижевних језика. Прелазећи на српски језик заступа, сасвим у духу Копитареву и Вукову, употребу живог народног језика. »Да спасе Србију и српски језик од таквог срама и убијања, потхватио се тек у наше дане један једини човек с успехом (чија ваљаност, истина, више у очи пада на страни него у његовој домовини) који показује шта може за кратко време извршити неуморна ревност и срећна радљивост. И чиме би у другим земљама добио круну јавног признања за заслуге, то му је у његовој земљи донело готово гоњење.« Говори о народним песмама и о покушајима ранијих скупљача, и упоређује их с Вуком. Скупљањем народних песама учињено је исто толико за језик колико и за поезију. Ко се служи Вуковом Граматиком и Речником, могао би помислити да су песме само зато скупљане да им служе као чврста подлога. Затим говори о Србима, њихову имену и језику, географском распрострањењу, о диалектима и диалекатским одликама — све по подацима које му је Пун дао или Копитар у својим чланцима већ изнео.

У другој половини излаже своје граматичке напомене које је при раду опазио. Радоваће се, вели, ако Добровски и Копитар у слами нађу и које корисно зрно. (Они се неће љутити што се с њима понегде не слаже, јер његове погрешке њима не шкоде ништа, а његово погађање помаже истини коју сви траже. — ЕЊегове се напомене односе на глас у у разним словенским језицима, о љ и ђњ, о већој сродности словенских језика с гор= њонемачким него с доњонемачким и нордским језицима, о сложеној декли= нацији у словенском и о јакој и слабој деклин. адјектива у немачком, о