Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ОСАМНАЕСТА 268

заједно био, па не знаду управо да ми кажу, како је било; а кад нас посленике и очевидне свједоке црна земља покрије, шта ће се онда исти= нито моћи казати о овој важној епохи народа нашега; Онда ће извори за нашу историју бити туђи списатеља којекаке басне и гаталице, које се већ и данас за историју продају и држе.« Преп. ТМ, 82. — У другом писму бо апр. исте год, вели да ју је одавно почео писати. (Преп. |, 545).

(Ово Вуково тврђење врло је вероватно, јер први изгубљени његов рад, који га је и довео у везу с Копитарем, управо је историски, о про= пасти Србије 1813 г. (8, горе стр. 157.

То прикупљање грађе за Историју његова времена продужио је целога живота, јер у претпоследњој својој књизи Прав. (Совјет; вели да је рад за живота издати „Грађу за Српску исшорију нашега времена, од почетка 1304 па до Светоандрејске скупштине 1858 године (ово би било у двије књиге од прилике по 15 табака)« (Истор. и Сп. |, 59, али није доспео да то доврши, већ је издавао у одломцима.

Да ли је заиста што бележио док је био у Србији, сумњиво је, јер тада није мислио бити књижевник, али да је по преласку у Аустрију то почео, несумњиво је. Може бити да су оне песме о везиревој бурунтији 1804 и о узимању Ужица 1806 г. Ненадовићеви одговори на Вукова питања о првом устанку. ФПреп. П, збо, 365». Али свакојако о томе је скупљао грађу враћајући се из Русије :Вид г. у Хотину од српских емиграната, и зато се ту тако дуго и задржао.

Прешавши 1820 године у Србију продужио је то скупљање, нарочито о другом устанку и о стању Србије под кнезом Милошем. Вративши се у Беч, средио је за штампу један део те историје, о Милошу Обреновићу, и предао рукописе на цензуру, али (као што је горе речено) није добио допуст да се штампа. Зато је и молио кнеза Милоша «22 нов. 1821) да му одреди 2—3 хиљаде гроша годишње на име издржавања, па би одмах отишао у Немачку да је наштампа. Преп. П, 274, 541, 542).

То је знао Марко Ђорђевић, консул београдски, кога је кнез Милош послао у Беч да преко тамошњег руског посланства ступи поново у везу с Русијом, што је првобитно био наменио Вуку (в. горе стр. 189). Он је био рођак Михаила Германа, родом Бугарина, који је био агенат Милошев у Петрограду, и из Беча га је о томе известио. Герман му наложи, да се свим силама постара да се то дело не штампа, јер би се тим открио цео његов рад, и седмогодишњи његов труд пропао би, и то би донело велику несрећу и народу и кнезу. Препоручује му да то ради тајно од Вука, јер он није »ревнителђ и благожелателђ рода сероскога, но спомо= шникљ Немцовљ, а можно бвтљ что Гос“Ударђ, нашљ о томе никаково извђсте неимђетђ, и того ради не знал точно дбла нфгова, заклочало что позволилђ ем“ исторпо напечатати.« Четири дана доцније у другом писму понавља то исто аб и 20 дец. 1827. Марко је та писма послао кнезу Милошу, који му преко своје Канцеларије одговара, да извести Германа да Вуку није нико наложио да пише историју о Господару. (Он као спи=