Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

210 ОДЕЉАК ЧЕТВРТИ

жена и деца морали би просити. Ако иоле признаје његове заслуге учи= њене њему и народу, нада се да се због овог писма неђе наљутити, него ће му дати за право и утешити га. Напомиње кад је послушао људе пре пет година, који су га одвратили да не научи читати и писати, што би му у данашњем његову стању било »драгоцјеније од једнога ока из главе«, мора се бојати да га ти исти људи и сад не наговоре да што против њега не уради. Што се тиче историје, вели да би му милије било да ју је он издао на српском и на немачком, па да се каже да је пре= ведена са сриског на руски, и тада не би било У њој онолико погрешака; али се опет радује што је и тако изишла. »Нека она само чини чест и славу (ако је могуће и ползуу, вама и народу Српскоме, а ви мјесто мене макар и Германа наградили за њу. И до сад се на свијету догађало, да један оре и сије и сабира, а други једе. Како је Герману мој рукопис дошао у руке, питајте га нека вам каже, ако не знате,«

(Од овога писма има још један концепат са мањим разликама. На завршетку моли га да му да пензију, за коју га је пре пет година молио, јер је за свој досадашњи рад то заслужио, »а да народу ништа приври= једио нијесам, опет мислим да би сам имао право надати се од вас та= ковој пензији за саму ту историју вашу.«

Али ниједан од ова два концепта није послао «упор. ниже писмо од 14 авг. из Беча). Увидео је да је сад најнезгоднији моменат да му чини каква пребацивања, и да заподире свађу с Г ерманом. Зато напише треће писмо. Ту вели да му ништа милије не би било него у ово срећно време доћи к њему, али му стање здравља не допушта да ту своју и његову жељу испуни. Не само што га прси одавно боле, него га и потајна гро= зница стално мучи, тако да једва дркћућом руком пише, и моли га да

га милостиво извини. »Ви можете ласно знати како се ја радујем тим веселим гласовима о вама и о народу нашему. Да Бог да да буде све срећно и честито! и да Бог вас са цијелом вашом фамилијом и са свима вашим поживи на премнога љета у здрављу, у слави и у сваком задо-= вољству! При том се усуђујем вас препокорно молити да не заборавите ни мене. Да ја вама нијесам ништа привриједио, за саму ону чест и славу коју сам народу Српскоме по другим земљама учинио, надам се да би сам имао право молити вас, као Господара народа нашега, да ми одредите пензију да могу с фамилијом мојом живити; а да народу никаке ползе ни чести учинио нијесам, опет мислим да би сам имао право надати се од вас таковој пензији за саму ту историју вашу, коју вам је Герман донијо... Да ту срећу доживим, чини ми се да би сам одма оздравио, јер ме сиромаштво моје највише у болест бацило, и оно ми од дана до дана срце моје гризе, особито кад помислим, ла ће моја не= срећна жена са троје. нејаке ђеце морати просити да се рани послије смрти моје «Бог зна оћете ли ми вјеровати, да ово пишући сузе из очију по артији падају,.« — (На концепту се виде запста трагови капи од суза, што најбоље карактерише у каквом се нервозном стању налазио. — На завршетку нуди му се п за какав други посао ту, или где било, ако је потребан, и да би то сматрао за срећу, и трудио се да се покаже ло-