Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

202 ОДЕЉАК ЧЕТВРТИ

Каблару : Никоље, Јовање, Вазнесења, Преображења, Благовештења, Тројице Сретења и Ваведења, у два Рудничка: ССавинца и Вујна. — На крају је додат и натпис с камена, који је обележавао место смрти деспота Стефана Лазаревића,

Записи и натписи, које је нашао, издати су врло тачно: много боље

,

издавача,

(Овај је опис Вук израдио још 1820 године кад је први пут долазио кнезу Милошу, И послао га грофу Румјанцову (в. горе стр. 247).

2. Главне разлике између данашњега Славенскоза џ Српскога језика. (стр. 4189. — Ново издање у Грам. Сп. [, 2блу — Једно од првих питања о језику о којима је Копитар говорио с Вуком било је: у коме односу стоји српски језик прама словенском, и у чему се управо састоји индивидуалност српског језика према њему. М ово је питање занимало Вука, и мислио је да још 1816 године нешто о томе напише «в, горе стр. 225). Можда је још тада нешто написао, али је коначну редакцију дао сад (в, напом. на стр, 56. Гр. Сп. П. 267.

Чланак је подељен на два дела: разлике »у ријечима«, или управо у гласовима, и разлике »у граматици«, т. ј. у облицима. У гласовима на= Води ових осам разлика: 1) ССлов, а, орп. е, и — као и у писму Фрушиђу __ вели да ова разлика није млађа од доба Ћирила и Методија. Тада су словенски филолози држали да је а=А, — > (Сл, Б и љ У затвореном слогу, рускослов. е и о, а у срп. 4; ако је око р, онда испада, и р само чини слог, » Њекоје наше покондирене тикве оваке ријечи свота језика називају свињарскима п говедарскима, зато мислим да је вриједно овђе додати неколико овога рода ријечи из књиге, која се зове: Собранје разнехв недблнихђљ и праздничнехљ нравоХчителннхљ по= учен!и« и која је издата благословом Карловачког Митрополита 1794, а писао је као што се зна Ј. Рајић, и за коју се дакле не може рећи, да су је писали којекакви јеретици. Из предговора Митрополитова, ји то главом Ст, (Стратимировића приводи око 300 речи које су на овај начин

посрбљене. — % Би љ око л У рускосл. ол или ле, у срп. у. — ду Сл. 2 на крају речи или слога, срп, у. — 5» (Сл. је као наставак У срп. је, и за ово приводи доста примера из торње књиге. — 6) (Сл. шц рускосл.

изговор шч а срп. и буг. шш, »као што се без сумње и у вријеме Ћирила и Методија изговарало«, у срп. шш и ћ; у рус. и крањ, ч, а у Кеш пољ па 47) Олова оса срп а 5) (лос и у српском нема, и говори о његовој замени другим гласовима или потпуном избацивању. Међу разликама у облицима прво помиње разлике код глагола (у личним наставцима, што у срп. нема трпног сад. придева, а Руси немају аориста и имперфекта); затим код именица су падежима код именица сва три рода), код придева (у слож промени и у поређењу), код заменица (у падежима личних заменицау.,