Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

214 ОДЕЉАК ЧЕТВРТИ

два врана гаврана, ово врана није српски, треба рећи два черна или церна итд. Из ово мало речи види се веће, да се тај рецензент резумева у српском језику као магарац у кантару.... даље да и то стоји у рецензији: да је оно прави српски језик, којим је Рајић писао, и Србљи треба да се славенскоме језику приближују. Сад већ мислим ласно ћете погодити тога главнога рецензента (ако међутим не будете већ и рецензију, о којој сумње није, добили).« Преп. Ш, 120, 121. — Магарашевић из Н. Сада пише му 45 децу: »Код нас овде има нека руска рецензија о српском језику, која је сасвим по вкусу Архијерејском; Мофа Њепе! Ми још нисмо видили ни читали; но ономад ми рече Митроп. (наравно псујући ме и грдећи), да му је неко од некуд мислим из Ердеља послао, и да је оно права рецензија, из које се (Сербљи многоме чему имају научити. Ја сам у Кар= ловце писао, да ми се какогод препише и пошље: шат добијем; знате ли ви или Копитар, у којима је то новинама: и јесте ли је читали! Ја то ништа не знам, а нисам га онда питати смео.« Фреп, |], 505). — И Ата= нацковић из Сомбора јавља му «а јан. 1825): »Доле, знате гди, хуку буку праве с неком русијском рецензијом на ваше песнарице, као да, бајаги, осуђују Руси, што се од славенског удаљујете. Ал сад чујем да ништа друго не стоји, него као да се (Србљи оће да отцепе од Руса. Заштог и у чему: Видите и сами да нисам добро разабрао. Ако узмогу добавити препис рецензије послаћу вам.« «Преп. |, 516). — Разглашавали су да је рецензија од Шишкова. Преп. |, 267).

Такве су се бајке и усмено и писмено распростирале о тој рецен= зији, док није у П св. Летописа за 1825 «стр. 130—13» изишао реферат о њој, и показао у чему је ствар.

На ову је рецензију реагирао и Копитар у приказу истих песама. Разуме се да је и Вук морао одговарати, и то доста опширно, јер је ово управо продужење његове борбе за језик и правопис, и намењено је више Србима него руском рецензенту.

(Он вели одмах у почетку да ово управо и није рецензија (одговор Стратимировићу, да је ово права рецензија) већ оглас да су песме изишле, али како критикује на завршетку ортографију, то му ваља нешто рећи. Прво излаже у кратко шта има у рецензији, и цитира цео завршетак о орто= графији, па прелази на одговор. — (Он је сумњао да је рецензију писао А. Стојковић, зато у почетку одговора и вели: »Сваки човек, који је, макар најмање, вјешт у овоме послу, одма може познати да Г. Рец. не разумије баш најбоље оно, о чему говори: и да он није никакав учени знатан Рус (одговор на проношење гласова да је писац Шишкову, него или је какав полетарац, који тражи славу у познању туђе литаратуре, а не познаје ни своје; или може бити да је какав Србин, који је негда нешто писао међу нама, па му је сад онамо жао, што други оће да буду паметнији од њега.« (Он каже да ми раздиремо савез између руског и

српског језика, који нас је везивао заједничком ћириловом азбуком, а не зна да су Руси још пре :оо година напустили ћЋирилову азбуку. (Он каже да ми узалуд измишљамо нова слова, а не зна да су пл и џ наши стари измислили још пре 500 година, и како су слово л употребљавали и за л и за 5, то се може рећи да су нам сва три слова од старине. Слова љ и њ су права словенска, и тако састављена налазе сеи у најстаријим рукописима,