Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

сл ГЛАВА ДЕВЕТНАВСТА

(Све ово само је донекле тачно. (Слово л у истини је врло старо; оно се налази (место ;» још у дипломи бана Кулина од 1:89 године; за џ нема потврде (бар мени није познато; старије од друге половине 17 века; љ и њ јесу словенска слова, али су модификована «као ђодћ)уи не налазе се тако састављена и у таком значењу у најстаријим рукопи= сима (сем у лигатурама). Али је Вуку требало да докаже да он, тако рећи, није ништа ново унео, да би само престала вика која се подигла, и која је једнако трајала. (Остало је само да брани 7 које није словенско.

»Да је 7 «које друго ништа није, него доље продужено г) слово ружно и да се са славенским словима не слаже, то не може нико доказати; а да је у славенском језику нужно, о томе може сумњати само онај, који управо не зна, што је језик, што ли је писмо; и кад је нужно, само би пуки и најсујевјернији простак могао рећи, да га зато не примимо, што су га најприје Латини измислили и начинили,..... Да не спомињемо, да су сва слова свију народа од једније, и да су Латинска и Славенска од Грчкије; него ево Мешар је велики од Ћирилови слова гражсданска баш зато начинио, да би и што више приближио Лашинскима, из који ге ђекоја управо узео, н. п. де, ђо;га ђекоја смо и од прије имали јед= нака, н, п. к, м. ш.« итира Греча, који вели да стварање грађанске аз= буке чини епоху у руској књижевности, јер се и на видан начин оделио руски народни језик од црквенога нацртом слова, блиском латинским, и друго, избацивањем акцената и сувишних слова. Греч жали што се при Петру Великом није нашао човек, који би створио још бољу азбуку према својству руског језика, јер су сви доцнији покушаји били безуспе= шни. Вук мисли да би и руска азбука била савршенија и боља, кад би узели (или изнова начинили; љ, њ, ђ, Ћћ, ј, и (лат) ћ, а изоставили 1, И, ђ, в, 6, 2, 1о, и. (Он је заиста веровао да би се његова азбука могла применити и на руски језик с малим допунама, и њоме је бележио руске народне песме у Орловској губернији. (Он није увиђао да умекшавање свих сугласника испред е, и = Б не изазива потпуну нову палатализацију, и да се у руском изговор самогласника јако мења према томе да ли су под акцентом или не, те да све то чини немогућим створити за руски језик онако просту фонетичку азбуку као у српском.

»Тако исто Г. Рец. говори у вјетар и о ортографији Рајића и други учени и умни Срба, Рајићева је најглавнија рукотворина Историја народа (Славенски, за коју смо му дужни вјечну благодарност, и то само ради неисказаног шруда пи родољубиве ревносши; али је у њој језик, као што је свима познато, никакав, т.ј. нити је (Славенски ни Руски, а још мање (Српски, него бесправилна смјеса ова сва три језика, ишарана још к томе млоштвом туђи ријечи без невоље «н. пр. акциденцја, арестљ, ар= мтТа..); а како је никакав језик тако је никаква и ортографија. А од други учени и умни Срба не знам кога мисли, ако не Г. статскога совјетника и кавалера А. Стојковића, којега науци и јасним мислима чест и поштење, али је у језику и у ортографији он још црњи и гори од Рајића! За њега се управо може рећи, да је Еварџо (Српски језик. То би он сам најлакше признао (или барем познао) да га ко наћера, да из своји Српски књига прави граматику.«