Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ДЕВЕТНАВСТА

[Ој – 55

Мислио је напред ставити чланак о » Српским календарима, као предговор овој књизи,« али није стигао да га доврши, и тако недовршен биће штампан у ТУ књ. Грам. Сп. — То је управо критика Будимског Ка= лендара за г, 1825, (оног истог од кога Стратимировић не допушта од= ступање ни за јотуу, и похвала, можда првог, српског календара Орфелинова од год. 1766 (кога нема ни у Библиографији ни у доцнијим допунама).

У почетку вели да су календари књиге које народу највише користи могу донети, јер се издају сваке године, купују се много, и целе се го= дине по рукама премећу. Срби су у томе погледу измакли од Гурака, и од неколика мања народа у Турској, који тобож имају своје календаре, али је данашњи српски календар, који се штампа у Будиму, не само нај= Сеспаметнији од свих европских календара, него је гори и од пређашњих српских. Намењен, божем, »во употребленје Славенскихљ народовљ,« а овамо није ни за. све Србе у Аустрији, већ само за оне у Маџарској, јер помиње само православне владике и архимандрите у Маџарској, а не и по другим српским земљама у Аустрији и ван ње, — Прелазећи на (Орфелинов календар вели да је много пунији од Будимског. Излажући његову садржину вели да између 15 приповедака имају три праве народне (бр. 1, 4 и 12), и четврту је хтео да наштампа од слова до слова. »По језику може се за све казати, да су не само према оном времену, него и према данашњим млогим књигама, добре и предобре« — На почетку говора о другом једном старом календару рукопис се прекида.

П

Одзиви о Даници; њена прођа и прођа Огледа Св. Писма.

Разашиљући своје књиге Вук је увек питао своје пријатеље, како их примају читаоци, јер листова и писмених критика није било. Тако је ура= дпо и сад.

Његови читаоци могли би се у главном поделити на две групе: на пријатеље (којих је било више тајних него јавних) који су се слагали с његовим радом и одобравали га; и на противнике, који су порицали све што је он радио. Мало је било неутралних. Зато му је тачно рекао Васиљевић: »Какогод на Лексикон што Абдериди вичу, тако исто и на Забавник. (Овим људма ви већ нећете моћи књиге по ћуди писати. А они који што разумеју, кују га у звезде, као и Речник.« реп. Ш, 129.

Међу прве долазе још Д. Фрушић, ]. Гагић «иако није одобравао правописну реформу», оба Берића, Д. Тирол, С. Илић, Д. Владисављевић, ]. Мостарски, Ђ. Магарашевић и др., а од новијих Иг. Брлић, и А. Дра= госављевић. — Владисављевић вели да му је Забавник милији него да му је ко дао готово оволики комад злата, и додаје, да су се и пре= ђашњи гонитељи почели »ублажавати од првога једа, јер су сви надри= књиге, као но што сам и сам још,... него им се хоће свима доктор Фрушић, који насамари на сто магараца, кад који што у ветар говори.«

(Преп. Ш, 366.