Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

284 | ОДВЉАК ЧЕТВРТИ _

хије,, додаје: »Све ми ово лепо, точно и што скорије учините, па ћу вас учинити мојим Агентом Књижественим. — Даваћу вам годишњу плату. — Смејете л се Вук му одговара (29 дец): »ја не знам или се шалите, или од збиља велите, да ћете ми давати годашњу плашу; али ја сам се заиста накањивао да вам о томе пишем. Не могу вам казати у каквој сам ја сад невољи. Вјерујте ми, да на Божић нијесам имао зашто купити фунте меса, а камо ли печенице! Мислећи, који је онда дан, и гледајући на ђецу моју, плакао сам као лудо дијете. (Све што се могло продати или заложити, заложио сам или продао; сад не знам шта ћу чинити са женом и шроје нејаке ђћеце. Зимно доба,-а дрва нема, љеби нема, а новаца нема! Ја једнако мислим, да сам боље што заслужио, а да ће срамота бити народу Српскоме што ја овако живим. Дајте, шта ми можете дати на годину" ја- знам, да ви мени за сад не можете дати, колико ми треба, али дајте, колико можете; боље је ишта него ништа... Дајте помозите ми само да зимус не умрем од глади и од зиме, па ћу на прољеће на вијек бјежати из Беча. Кад би сам имао на мјесец 50 |. ср. онда би сам могао «сиротињски) у Бечу живити, (с оним, што би сам ја од књига још заслужиоу. Дај помозите, ја сад, ја никад. — Иако је Вуку горело под ногама, Мушицки му одговара: »О вама други пут. Ал' ево мало; та за Бога, зар вам тај до неба хваљени благодјеј ваш —- кнез (Обреновић — ништа не помаже; Та пишите му и иштите помоћ, Та ђе најскорија бити и најсилнија,« реп. П, 302, 304, 396). У доцнијим писмима ништа више о том не помиње,

У овој невољи сети се опет ФВрушића и Трстапаца, Првог априла,

«826; шиљући Фрушићу свадбене песме на немачком, пише му: »ја сам у непсказаној невољи без новаца. Знаш, да се догоди кашто, да немам чим писма да платим, и управо да гладујем са женом и с троје ђеце! Чакшире су ми искрпљене на десет мјеста; за 100 | ср. имам у залози којекаки ствари (н. пр. бурмутица, што ми је поклонила велика књегиња Марија Павловна; колајна Руске Академије), које ће ми пропасти, ако ји до мјесец дана не откупим. А особито сад ми о Ђурђеву=дне ваља платити за квартир бо Е. ср. Ја нијесам заборавио, што си ми писао, да новаца ол вас више не иштем; али у овакој невољи наканио сам се да ти јон један пут, као своме правом пријатељу, и као паметноме родољупцу и члану најродољубивије наше општине, која ми може помоћи, пишем; па ако ми помогнете, моја срећа, а ваша чест и слава; ако ми не помогнете, нећу себе кривити, да вам нијесам писао, нити ћете ви кад моћи рећи: да смо знали да је Вук био у таквој невољи, помогли бисмо му.« Могло би му се, мисли, помоћи, кад би му Трстанци одредили годишњу пензију. Да ништа више не уради, за ово досадашње он то заслужује, и то би за Трстанце било слава и данас и свагда. Хијоти су, вели давали Корају 3.ооо гроша годишње, иако Грцима није учинио оно, што је он Србима; и даВали су му то не из његове потребе, него из благодарности. »Кад би сам ја имао на годину боо |. ср. онда би сам био богатији од Сине,« и издавао би, вели, сваке године сем Забавника још по једну књигу. Ако му се не може дати толико, нека се одреди колико се може. боље ишта него

ништа. »А. још би славније било да ми одредите пензију (макар колику;, и да ми уз то пишете, да ђете сваку моју књигу вашим трошком наштам=