Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ДРУГА 299

говара, да то може бити тачно у колико се тиче слике и трошка за штампање, а што се тиче рукописа, то је чиста лаж, јер га Вук никоме

није дао у шаке сем Аделунгу. »Кад бих ја био министар, плагијатор би, у најмању руку, морао неправедну добит поделити с аутором; па и то само из партајичке наклоности према лопову, и само у том случају, ако би с њим у сваком другом погледу био необично задовољан; иначе бих га отправио ашрре чет ећ а зизртаопе Шекшт еззе оропеа!.« ФТисљма 688, 680, 696.

Није немогуће да је и ова крађа Германова допринела да се Вукови пријатељи са Шишковом заузму да добије руску пензију.

() жалби Вуковој Министарству известио је кнеза Милоша и Герман мало после Вука 66. јануара) и, види се, био је добро обавештен који су Вукови пријатељи у Русији. (Он каже да се Вук усудио жалити се покојном цару, грофу Неслроду, министру просвете Шишкову, канцелару грофу Румјанцову, академику Аделунгу, Кепену и осталима најодврат= нијим изразима, називајући га хајдуком, крадљивцем и др. и да је тражио од цара накнаду за свој труд. Па не само то, него се жалио и бечком Министарству, кнезу Метерниху, Генцу и Копитару, који су сви напали на њега, но он им је свима запушио уста рекавши да је добио »предписанје п повелбне« од свога Господара, кнеза Милоша (Обреновића да изда књигу, и да је по његовој вољи поступио. Вука су, вели, подржавали Шишков, Румјанцов, који је пре недељу дана умро, Аделунг и Кепен, и трудили су се да даду за право Вуку, али нису могли ништа успети, и задово= љили су се с тим што су наштампали ову критику против њега, коју прилаже. »Вотљ завист и злоств, притом» (Сербина.« Али је он спремио јаку критику против Вука, него је због смрти цареве и других прилика није објавио у новинама, и одложио је за доцније. ФПреп. П, 775».

Критика коју помиње, то је Кепенов чланак у 27 броју Библ. Ли= стова, у коме је говор о Германову плагијату. — Герман је, као што се види, целу ствар преувеличао. Вук је истина писао Аделунгу и Кепену, али је то било после саслушања Германова, и управо само зато да побије његову одбрану, и да докаже да лаже. Тек из тих писама могао је од њих то дознати и Шишков. Још мање је вероватно да се обраћао Румјан= цову, који је био болестан. А за Метерниха и Генца чиста је измишљо= тина, (Све је то он наплео да би показао кнезу како је његов положај чврст у Министарству, и како он ради по његовим наредбама неслуша= јући »ни Австрицевђ ни Русскихљ.«

Невероватно је да би Герман овако могао писати кнезу Милошу, да раније није био с њим у споразуму о издавању књиге. Вук је доцније (6. окт,у писао Аделунгу и Кепену, да се прошлог лета известио од нај= ближих чиновника Милошевих, да му је Герман слао рукопис из Петро= града и молио га за његову слику и новце да се наштампа у Петрограду на руском језику, доказајући му, да би му то подигло јако углед у Ру= сији. Фреп. Ш, 446 и 5597. Тај чиновник без сумње је кнез Васа с ким