Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ДРУГА 808

земљак прича по Земуну да га је тако оцрнио да сви његови пријатељи морају замући. Моли га да целу ту ствар достави грофу Неслроду само ради знања, јер је он потпуно задовољен царском милошћу. Јавља му да има написану на немачком језику шелу Српску Историју, и да је рад поднети је на преглед руском Министарству али се боји да се и с њом не деси исто што је било с историјом Милошевом.

У писму Кепену (истог дана) прво му захваљује на заузимању око пензије. Мако му до сад није захвалио, уверава га да он зна колико се“ он за то трудио, и до смрти ће му бити захвалан. Затим излаже исто што и у писму Аделунгу о себи, Милошу и Герману. Говорећи о целој својој Историји, вели да би рукопис послао на преглед Шишкову, али се боји једно, да га с тиме не узнемирује, а друго, да је он не пошље у Ми= нистарство Иностраних Послова, па да опет не деђе Герману у руке, и пита га за савет, шта да ради! »Кад би ми прилике допустиле, ја бих с највећом радошћу дошао к вама у Петроград; тад би ви могли (ако би имали кад) превести је на руски, а ја бих издао српски оригина.« Преп. Ш, 446, 559).

Из приложеног прегледа садржине целе Историје, која је подељена у два дела, види се да је у прва три одељка првог дела Географическо= статистическо описаније Србије, који је издао те године у Даници за г. 1827, само — наљада — опширније; четврти је одељак о устанку Кара= борђеву, а други део је о Милошу Обреновићу.

Иако је Вук потпуно био задовољен од стране Русије, он није испу= штао ни кнеза Милоша да и од њега не наплати оштету, или како је он то звао »да код њега опет дође у милост.«

Вративши се из Земуна у Беч, није му више писао непосредно, али је писао кнезу Васи 45 окт.у. На првом месту јавља му да је имао срећу примити по доласку у Беч »превисоки указ Русијског Императора Ни= коле,« којим му је одредио пензију по 100 дуката годишње за његове књижевне труде, и да је већ примио за прво тромесечје 25 дуката. Шаље му копију указа, јер се нада да ће то бити мило и Господару, и њему, и свима његовим пријатељима, Од тога се истина не може живети у Бечу, али се може имати најпотребније, т. ј. кваршир, дрва п леба. (Остаје му још да га он доведе у пређашњу Господареву милост, па би сасвим био срећан. Нема му о томе ништа више казати до оно, што му је говорио у Земуну. Не зна због чега би другог Господар био на њега љут, већ што није дошао на позив и што виче на Германа. »Што се тиче првога, ви знате да су ђекоји, још друкчији од мене, и одатле бјежали «као н. пр. Вучић и Гопаловићу: а ја мислим да је свагда мања кривица одовуд тамо не доћи, него отуд амо, или куд на другу страну, побјећи.« Да је дошао, може бити да би га Господар наградио, али он то извесно није знао, па није смео, бојећи се интрига Германових да му се не учини још већа неправда него што му је већ учињена. »Што се пак тиче другога,