Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ПРВА. 15

је и пре намеравао прећи у Аустрију »да се још чему научи»!, а сада је у толико лакше било што јеу Беч ишао и Живковић са Савком својим послом, па му је било лакше у друштву. У Беч су стигли »око половине јесени« Фр. Сп. Ш, 66», дакле крајем октобра, Ту су се одмах састали с Давидовићем и Фрушићем, који су од августа те године почели изда= вати Српске Новине, јер је Живковић донео у Беч свој превод Телемаћа и желео га наштампати.

Нема сумње да су се много разговарали о несрећи која је Србију снашла, јер је то силно интересовало све тамошње Србе, а нарочито Фру= шића. Ти разговори јамачно су били повод да Вук напише »малу Књижицу« о пропасти Србије »као писмо Кара=Ђорђију Петровићу« и »на свршетку те године« преда на цензуру. Овај рукопис мој — вели Вук — дође Ко= питару, као цензору, у руке и познавши он из њега (као што је сам онда говорио, и сад као што говори), да сам ја човек од народа, и да сам друкчији од свију (Срба, које је он донде виђао и познавао, дође к мени да ме види.“

Тако је добра срећа српске књиге саставила ова два знаменита човека који су српском књижевном језику и српској књижевности дали нов правац.

Али Вук није био први Србин кога је Копитар познао. За Србе и сриски језик и књижевност Копитар се почео интересовати од самог доласка у Беч.

1 Ви као што сте често намеравали поћи у Немачку дасе чему јоште научите...< Писмо Живковићево, Преп. 1,53.

2 Грам. Сп. 11, 66, Срезњ. 353. — Те књижице сад нема нигде, а ипак изгледа да је била наштампана. — Уз оглас о Писменици Вук је послао 8 септ. и писмо Сави Текглији (које није очувано, на које му овај одговара (из рада 22 септ. 1814): >». јестлиби вас прилика у наш крај довела, шоби ја себе срећна почштовао познаши онога народољубиа, Еол без пристрастија истину Казаши у свошм војвода (Србски описанију нијесе сумњао; објашчаније о пришиљању ше мени драгоијене вешча особливо ме одолосава, а ја вас увјерити могу, да како, што ту ствар пјенити знам тако и по могућству моме вам мое благодареније осведочити пропустити нећу само дами до руку дође« «Преп. 1, 499. »То описаније војвода Српских« не може ништа друго бити него ово »писмо Карађорђу« које Вук 8 септ. 1814 г. (дакле 83—9 месеци пошто је написано) обећава послати му. Горње речи Текелијине могле би значити да је он за то »описаније« већ раније знао, и једва чека да га добије и види тога >»народољупца« који га је »без пристрастија« наплсао. Ако оно (због цензуре: заиста није било наштампано, онда би могле значити да му је Вук у своме писму рекао да га је »без пристрастија« написао, и надајући се да ће га моћи наштампати (кад се Копитар врати из Париза), обећао послати му га. Мање је вероватно да му је обећао послати га у рукопису.