Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

26 ј ОДЕЉАК ПРВИ

искључно прегледу новијих српских књига. У првом чланку који је изишао 4%и год. у августу и новембру“ пошто је рекао у којим земљама све (Срби (и Хрвати) живе, о њихову броју, подели на католике и православне (ових опет на неунијате и унијате), додаје да су католици, будући у ближем додиру са Млецима, развили на свом диалекту и световну лите= ратуру, али да ће их православни брзо за собом оставити, јер су надмоћ= нији бројем, служе се ћирилицом и ослањају се на црквенословенски језик. Даље вели како је чуо (још пре две године; да Мушицки ради на Исто= рији српске књижевности, жели да што пре изиђе, а дотле ће приказивати поједине књиге које му до руке дођу, па ће се из појединих прилога створити целина, и моли писце да своја издања (са спуштеном ценом) шаљу Штраусовој књижари за Дворску Библиотеку. Затим помиње раније писце: Обрадовића, који је први увео народни језик у књижевност; Орфе= лина и Трлајића чије списе није видео; Јанковића, који је превео неколике комедије од Голдонија « које такође није видео), који се као и Доситије правда што пише српски Ф»ја не пишем за Старословене — вели он кратко а добро — већ за данашње (Србе, дакле не старословенски већ српски.«,; А. Стојковића чију Физику није имао при руци; и Соларића и његов Земљопис; коме замера за терминологију, па онда прелази на новије књиге: јоакима Вујића Јестествословије, (Слепи Миш, Увеселителне басне од Какасена, сина глупог Бератолдина, и Млађи Робинзон), Ј. А. Дошено= вића «Численица и Лирическа пјенијау, М. Видаковића (Историја о пре= красном Јосифу», С. Мркаља «Сало дебелога јерау, В. Ракића ОКертва Аврамова, ћирилицом и латиницом), Ант. Нађија «Описивање живљења и чиних Наполеона, цезара Французах и краља од Италије, с немачког), · Историју Синдине Философа и Вечити Календар.

Вујићу одобрава што је у Робинзону дао лицима српска имена, али му замера штоима у језику много германизама и што у Јестествословију нема српских имена птица, а несумњиво у језику има за њих име, само варо= шани треба да упитају сељаке. Због тога је према Нађију нарочито строг. Ради тога и ради многих штампарских погрешака, незнања француског и

талијанског језика, недоследности у називу места, рђавој терминологији, он од њега, као илирског писца диже руке.“

За Синдину философа вели, да је у целом спису језик чист и отмен. Нарочито се задржава на додатој народној песми и излаже њену садр= жину (неколико стихова је и метрички превео: »Нека би нам — вели —

ваљани преводилац саопштио више оваквих народних песама, којима су Срби и Хрвати тако богати. (Оне тако чудновато узбуђују читаоца,«

' Вентасе 711 ТЉегајеће Аез зетђавећеп Гегаћиг 1п дет б5ћегтејећасћеп Кајзегатаате. Мав. В| 1811. 14/2 ав. и 27/15 нов, бр. 65 и 95, стр. 387—391 и 573—575; К!. Зећг. 135—146. ;

2 (Ова је рецензија у проширном издању изишла у Аналима за 1812 Гг. св. за новембар 203—206: Р. Ф. В. 1911. 196—7.