Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

(мај 5)

у ОДЕЉАК ПРВИ

у рецензији Шовина Српских говорећи о славеносрпском језику вели: УСрби још чекају свога Херкулеса Кораја који ће очистити ову Ауги-= јеву шталу и осигурати међусобна права како мртвом црквеном, тако и живом народном језику. М јавиће се тај Херкулес — Корај«, очевидно мислећи на Вука «КА. Зећг. 262.

И није се преварио. Вук је све то и извршио.

Али што нас нарочито изненађује то је брзина с којом је све то извршено. (Они су провели заједно свега три, највише три и по месеца (од краја 1813 до испред 20 марта 1814 г.у, и за то кратко време Копитар је претресао с Вуком сва та питања, и Вук се у главном у свему добро оријентисао. Већ 25 јануара био је написао Гјеснаршиџ, у фебруару је написао Кршшику на Давидовићеве Новине, у мају Хришићу на Видаковићева Усамљеног Јуношу, а крајем јуна Српску Грамашику. Кроз све те списе провејавају Копитареве идеје. (Оне су истина још мало нејасне и магловите, још прецизно не изведене, али су ту, и кроз неколике го= дине синуће у свој јасности и ведрини својој. Гледајући ово човек би рекао да је Вук књижевник који је дошао у Беч да штампа своје списе на којима је годинама радио, а не један тек писмен човек који је после пропасти несрећне отаџбине као бегунац тумарнуо у свет »не би ли од све муке бар немачки научио«. — Ваистину, ни ученик ни учитељ нису били из реда обичних људи.

Не треба сметати с ума да су и политичке и социалне прилике у српском народу биле врло неповољне за развитак литеритуре у доба по= четка рада Вукова. (Србија је преживљавала тешке дане поновног ропства и новог устанка, што је поред слабе писмености много утицало на прођу књига. »Зда сада није готово вредно силити се у литератури и трудити, кад се она још не тражи паче ракије и сланине,« пише му Уивковић из Србије. У другим писму јавља му да је нудио Јокса скелеџију да се прет= плати на Речник, а овај му одговорио; »а шта је то, и што ће то нама; имаш ти какви дебели волова; није нама до књига.« Хаџи Константин ар= хим. из Чокешине јавља му да није ниједног претплатника могао скупити: »ЈЂуди задивљали, нико о-књизи не ће ни да чује« Преп. |, 54, 58, 149.

Није боље било ни по другим крајевима. Гагић му јавља из Дубров= ника: »ЈЉуди су безчуствени к наукам у овом крају.. и у другим мјестам такви су по вашему писму« Реп. Ш, 6). Сава Гекелија му пише да ни од једне своје књиге није ни једну крајцару добио, већ их је све испокла= њао (реп. 1, 4957, а Прокопије Болић жали му се да је за издање своје књиге ФВиноделацу потрошио 14.590; а за речник к њој потрошиће још 2000 ф., а има свега мало више од 400 претплатника, а на ново (речник) ни једнога купца, »али не марим што ћу штетовати, само желим милом роду и оте= честву моме да сам у чему год полезан« (Преп. Ш 8).

(Сви скупљачи претплате нарочито настојавају да се имена претплат= ника штампају »јербо знате да многи само зато пренумерирају се, да му име у књиги печатано буде, а да тога није неки баш не би се пренуме= рирали« Преп. |, 359.