Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ЧЕТВРТА. 89

И Вук је пи у таким приликама писао позиве на претплату, штампао

имена претплатника, и тражио мецене за своје списе и целога века није престао писати и радити.

Вук истина није написао научну граматику српскога језика, али све остало (рационалну ортографију, Речник народног говора, уношење ње= гово у књижевност и издање народних умотворина) урадио је на потпуно задовољство Копитарево. — (Он је боље него ико од својих савреме= ника не само потпуно схватио принципе Копитареве, него се сав за њих

заложио, и целога се века борио за њихово остварење. У осталом Срби=

јанац Вук само је и могао то извршити, Чедо српске револуције, »чист од сваке науке« (како подругљиво вели (Светићу, али чист и од свих предрасуда, он је схватио исшину, педесет година ишао за њом, не осврћући се ни лево ни десно, не презајући ни од чега, готов да поднесе све што га снађе, јер је до дна душе био убеђен да ради добро за свој народ.

Копитар истина није доживео да види коначну победу својих идеала у српској књижевности, али је видео да је дело не само у чврстим ру= кама, већ и да је нашироко засновано.

Ни Вук није дочекао указ од :2 марта 18658 којим су уклоњене по= следње препреке његову раду, и његова домовина примила његов правопис и у државној употреби, али је опет мирно могао склопити очи дочекавши потпун триумф свога педесетогодишњег плодног рада.

ГЛАВА ЧЕТВРТА.

(Српски књижевни језик и азбука пре Вука. ЈЕ

Књижевни језик.

Језик наше старе књижевности био је старословенски српске редак= ције, који су српски калуђери с патријархом Арсенијем Ш пренели и у Угарску. У колико је наша стара књижевност под Турцима опадала, у толико је опадало и знање књижевног српскословенског језика и све више је отимао маха народни говор.

Око 1740 године Гаврило Стефановић, ученик досељених србијанских калуђера, писао је своје списе на два језика: српскословенским, у сли сима богословским и намењеним црквеној служби, и готово чисто народним, у црквеним проповедима које је говорио народу у цркви.

Тај природни развитак српског књижевног језика ометен је прво тиме што су (Стефановићеви списи остали у рукопису, и друго што није имао следбеника. Дошао је један утицај споља који је српском књи= жевном језику дао други правац.