Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

40 ОДЕЉАК ПРВИ

У почетку друге четвртине ХУШ века посредовањем српских митро= полита у Угарској почели су међу (Србе долазити руски учитељи, који су отворили школе и завели у њима учење по рускословенским букварима и граматикама. Српске богослужбене књиге (и рукописне и штампане) још раније су се по црквама и у Угарскоји у Гурској почеле замењивати руским, и сада, током друге и треће четвртине ХУШ века, потпуно су истиснуте из употребе. Тако се преко цркве утврдио рускословенски или оновремени руски књижевни језик и у књижевности која није била чисто црквена,

Али тако рећи од самог почетка штампања српских књига за световну употребу јавила се тежња да се књиге за народ пишу народним а не словенским језиком.

Први је био Захарија Орфелин, који је у своме знаменитом пред= говору Славено-(Сербском Магазину 4768; то начело истакао, врло опширно образложио и хтео да пише народним језиком. Али воља је била много јача него снага. (Он је толико био под утицајем руског књи= жевног језика да се његово писање ни мало не разликује од писања осталих књижевника.

Практично, без икаква теоретисања, то је питање решио још пре (Орфелина Василије Дамјановић у овој Сербској Арштмешици коју је написао 1765 (издана 1767) године. ЈЊегов је језик, с малим одступањима, готово чист народни, каквим нису писали ни много доднији писци који су хтели њиме да пишу.

У практичном извођењу тога начела много је срећнији био Доситије, (Он је још боље поткрепио разлоге Орфелинове да за народ треба писати народним језиком, и практички, колико је знао и умео, њиме је писао своје књиге «од 1783 г,.

Велика је несрећа по српску књижевност што су се ове тежње за увођењем народног језика у књижевност јавиле у исто доба када је Аустрија истим средствима «увођењем народног језика у основне школе, и заменом ћирилице латиницом) хтела да се послужи за своје антинацио= налне циљеве: да оцепи Србе од Руса и да ослаби већ утврђене везе (Срба с православном Русијом, и тиме да припреми терен за унију на којој је радила од самог пресељења Срба у Аустрију. Она је у томе и успела у крајевима где су православни били у мањини и даље од центра црквене јерархије (у Хрватској и у Славонији).

Године 1779 издата је наредба директорима школским, да се ћирилска писмена и словенски језик задрже само у црквеним књигама, све пак друге школске и остале нецрквене књиге да се пишу »илирским изобра= женијим нарјечијем« и латинским писменима. Против тога се узбунило цело становништво с црквеном јерархијом на челу, и шест година трајали су протести, молбе, комисије, док најпосле 29 марта 1785 г. саопштено буде митрополиту Јосифу Путнику да је цар усвојио одлуку комисије